Септембарски дерби

Такмичење у политичкој арени се наставило и у прошлом месецу. Дисциплина: мешавина тајландског бокса и кеч-ез-кеч-кена. Пљуште ударци испод појаса и отвореним твитером у лице. Резултат се не мења јер екипа актуелног првака игра на свом терену, пред огромном већином својих гледалаца, пред својим судијама, па и оним судијама из Европе, који дискретно нагињу на страну победника. Њу предводи човек који је истовремено и власник клуба, и тренер, и главни играч. Противничка екипа је сатерана у угао, нема услова, па чак ни топлу воду у свлачионици. Готово да је у нокдауну јер се и неки њени такмичари понашају као да раде за противника.

Но, такмичење се наставља у ишчекивању финалног меча у долазећем априлу, чији је сваки дан први април. Поготово тај одлучујући. Ако губитници не баце пешкир у ринг.

Телевизије, оне са националном фреквенцијом, прате сваки меч и бележе само успешне ударце победника. Монтажу обављају чак и за време директног преноса, тако да главни такмичар има и неколико победа у једном дану. Већина публике је уз њега, па чак и неки црквени великодостојници имају навијачке шалове.

Кад смо код цркве, у Црној Гори ђаво није на филозофском факултету, него у председничким одајама. Подсећа ме на Фулхенсија Батисту, који до последњег тренутка није хтео да напусти своју палату. Само овај црногорски Кастро није против Америке, па ни Београду није баш мио због тога. Добро да имамо паметног и одмереног патријарха, па ћемо можда опет бити браћа. Наравно, не као Каин и Авељ.

Корона нас тера да збијемо редове, али то је баш и опасно у овој пандемији. Осим ако није у питању неки фудбалски дерби или патриотски скуп, на који корона не сме ни да привири. Не толико од кризног штаба, колико од централе информисања.

И тако, док једни хеликоптери бацају паре пензионерима, други плаше мечку решетом на Јарињу. Можда нису уплашили мечку, али оне Куртијеве „моћне снаге” можда и јесу. Поготово ако им тамо бане лично Александар Вулин.