„Хавански синдром” покосио агента ЦИА

ЦИА је из Србије евакуисала једног агента који је претрпео здравствене потешкоће, идентичне неуролошком нападу познатом као „хавански синдром”. О таквом инциденту на Балкану раније није било речи и он је само последњи у низу онога што амерички званичници описују као стални напад нечим непознатим. У последње време дипломате САД и агенти из те земље све чешће пријављују симптоме ове мистериозне болести.

Позивајући се на садашње и бивше званичнике САД, амерички „Волстрит џорнал” објавио је да је ЦИА протеклих недеља евакуисала обавештајца који је служио у Србији и наводно претрпео озбиљне повреде настале због „хаванског синдрома”.

Амерички Стејт департмент интензивно истражује наводе о могућим абнормалним здравственим инцидентима где год да су пријављени и то схвата изузетно озбиљно, изјавила је јуче Џалина Портер, главна заменица портпарола Стејт департмента.

Она је тако прокоментарисала нове случајеве „хаванског синдрома” међу службеницима ЦИА, посебно оне објављене у листу „Волстрит џурнал”, наводи се на сајту Стејт департмента.

У одговору на питање које јој је постављено, она није прецизирала где су пријављени такви догађаји нити је помињала Србију.

„Чинили смо све што је могуће да обезбедимо да запослени, који су пријавили било који од ових инцидената, добију тренутну и одговарајућу пажњу и бригу”, рекла је Портерова.

Она је нагласила и да су ови случајеви приоритет америчког државног секретара Ентонија Блинкена.

Амерички медији пишу да се широм света око две стотине званичника САД и чланова њихових породица разболело од „хаванског синдрома”. Симптоми болести су, како наводе, мучнина, јака главобоља, болови у уху, умор, несаница и тромост. Не зна се шта или ко узрокује ове нападе, а научници претпостављају да таква технологија користи неку врсту усмерене енергије.

Званичници из америчке амбасаде први пут су овакав случај пријавили 2016. године на Куби. Након тога, мистериозна болест је названа „хавански синдром”, а у извештају Владе САД објављеном прошле године, наводи се да је усмерена радио-фреквенција најпоузданије објашњење за симптоме које имају дипломате стациониране у америчким амбасадама у Хавани и другде. Они који су искусили симптоме „хаванског синдрома” изјавили су да су успевали и да побегну од тих напада тако што би се преместили у другу просторију када би осетили проблеме.

Када се „закотрљала” тема „хаванског синдрома” било је много лицитација која земља је могла да развије и употребљава такво оружје и свакако је прва обавештајно-безбедносна сумња пала на – Русију. Касније и на Кину.

„Још је тешко потврдити ко поседује такво оружје, уколико знамо да се дејствовало на неколико континената”, каже за „Политику” Дарко Обрадовић, стручњак за безбедност.

Док се разни експертски кругови и даље споре о природи тог оружја и његове технике рада, једино се са сигурношћу може потврдити да је реч о неконвенционалном, асиметричном нападу.

„Напад карактерише неколико ствари. Реч је о усмереном дејству и о идентификованој и одабраној мети. Такође, још није успостављена адекватна одбрана од овог напада и још нема превентивног откривања таквог напада, већ само његове последице. То је напад чији је циљ онеспособљавање противника на нарочито субверзиван начин. Ова субверзија се испољава у томе да противник постаје нефункционалан за своје редовне задатке и обавезе, а још несвестан да му продуктивност и будност значајно опадају. Управо нам ова последња тачка говори да циљ напада није елиминисање противника већ његово онеспособљавање, да постане рањив, подложан грешкама. Уколико спојимо техничку форму, микроталасе и психофизичку компоненту у виду нарушеног општег стања мете, добијамо право специјално оружје у хладноратовском маниру”, објашњава стручњак за безбедност.

Он наглашава да забрињава чињеница да немају све особе третман дипломатских и државних чиновника и да уживају посебну заштиту и здравствену негу, а могу бити циљани оваквим оруђем.

„Сматрам да постоји још жртава”, закључује Дарко Обрадовић.

Емитовање разних фреквенција је и раније коришћено у сврху прикривених ликвидација, на пример, поремећаја рада дефибрилатора за срчани мишић. Није јавно познато да ли је иједан примерак технологије која изазива „хавански синдром” заплењен, те не знамо све његове карактеристике. Можемо само да нагађамо да се такво оружје у деловима склапа од доступних компонената у земљи или се у државу дејства убацује тајним путем.