Могуће је и због псовке ићи пред суд

Када обичан грађанин седи испред телевизора и псује док гледа вести, то није исто као када се с екрана грађанима обраћа књижевник псовкама упућеним представнику највишег државног органа. Иако се Марко Видојковић извинио мајци председника државе, а затим и „појаснио” да је реч само о његовом „нападу беса” и да „суштински никоме не би требало да се спомиње мајка у псовкама”, министар одбране Небојша Стефановић је оценио да „најгоре уличарске псовке и претње” упућене председнику Александру Вучићу представљају „последњи корак пред физички напад на шефа државе и његову породицу”.

Псовка представља кривично дело увреде, за које се гони по приватној тужби. Дакле, тек ако онај ко је опсован тужи за увреду, може бити покренут кривични поступак.

Правници упућују на став Европског суда за људска права у Стразбуру да јавне личности треба да имају виши праг толеранције ако су жртве увреде, али подсећају да је псовком често више погођен неко ко није јавна личност, а то је у овом случају мајка.

„За вулгарност и примитивизам, нажалост, нема кривичне санкције, осим уколико се не поднесе приватна тужба. Ако онај ко је увређен неће да се упусти у кривично гоњење, то је његова ствар, али ако тужи, онда онај који вређа може бити новчано кажњен. Такође, овде је реч о једном облику говора мржње која је изражена псовком, па се одговорност може тражити и на основу Закона о информисању”, каже за наш лист судија из београдског правосуђа.

Кривични законик (КЗ) предвиђа новчану казну од 150.000 до 450.000 динара у случајевима када је увреда учињена путем средстава јавног информисања. И сама врста казне говори о томе да је реч о лакшем кривичном делу. Нема наногвице нити условне осуде нити рада у јавном интересу због псовке.

Међутим, Закон о јавном реду и миру препознаје „вређање” као прекршај за који је прописана новчана казна од 20.000 до 100.000 динара или – казна затвора од 10 до 30 дана. Тим законом се „уређује јавни ред и мир на јавном месту”, али се медијски простор, кажу судије, не сматра јавним местом које штити овај закон, иако би можда требало. Наиме, друштвене мреже и медији постали су нека врста прометне улице или трга где сви могу да кажу шта хоће.

Остаје зато питање како поставити границе слободе говора у јавном простору будући да је кривично дело клевете у нашем закону већ годинама укинуто. Насупрот томе, повреда слободе говора и јавног иступања је кривично дело. Слобода говора заштићена је и Уставом, али чини се да је прешироко схваћена и врло често злоупотребљена.

„Уби ме прејака реч”, казао је песник Бранко Миљковић, а познате изреке „Покоси ме језиком више него сабљом” и „Језик кости нема, али кости ломи” говоре о томе да употреба језика може бити и тешка и опасна.

Говор мржње није кривично дело, осим ако садржи претње или детаље који се могу подвести под кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости. Забрана говора мржње изричито је предвиђена Законом о јавном информисању и медијима, али без нарочите санкције, осим брисања видео-записа.

„Идејама, мишљењем, односно информацијама, које се објављују у медијима, не сме се подстицати дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело”, наводи члан 75 Закона о јавном информисању и медијима. Предвиђени су и случајеви ослобађање од одговорности – ако је информација објављена без намере да подстиче мржњу, насиље и дискриминацију. Када је о псовкама реч, оне не могу бити део било какве информације, нити израза поштовања и љубави, већ могу бити схваћене као изрази омаловажавања или управо – мржње. Можда би се у неком будућем судском поступку, по приватној тужби, водитељ подкаста „Добар, лош, зао” могао наћи у ситуацији да доказује да није зао, да његов говор није говор мржње, као и да није имао намеру да омаловажи оне којима упућује псовке, али основни проблем овде није ни кривични ни судски. Проблем је у преширокој слободи говора у јавном простору, где би свака псовка морала да буде цензурисана, макар оним пискавим звуком који спречава да слушаоци чују шта је тачно речено. С развојем друштвених мрежа и обиља телевизијских емисија чини се да медијски простор у данашње време трпи све.