Треба искористити дарове наших река

Свакодневни сам посетилац Саве на релацији Топлана – Окретница трамваја насеље Иван Рибар. Давних шездесетих, па и седамдесетих година прошлог века уживали смо у чистој води и околини пливајући и препливавајући питому низијску реку.

Довршењем Савског насипа, бетонирањем пешачких стаза, уз посађено растиње, ова просторна целина је уређена и дата на коришћење грађанима.

У међувремену, ова оаза је претворена у неподношљиво место. Ту су смештени многобројни сплавови, боље речено накинђурене дашчурине који служе као „зауставна трака” за сву прљавштину коју производи човек 21. века, чије дело из дана у дан све више трује природу. Пре неки дан сам на телевизији видео прилог о групици девојчица и дечака која се ухватила сизифовског посла – чишћења дела обале око Коте 70. Обишавши то место наредног дана пребројао сам равно 10 црних џакова за смеће као ефекат њихових активности.

Нажалост, није било тако давно када нам је објашњавано зашто се оснива Комунална полиција, где су гласноговорници убедљивим тоном с озбиљношћу износили њена задужења. Једно од њих је ваљда била и контрола реке, коју нам је природа подарила и коју морамо чувати од загађења. Међутим, комунални милиционери одлазе углавном на бувље пијаце и тамо прогоне сиротињу која је изнела половну одећу и старудију да прода и тако преживи, а на обале не обраћају много пажње.

Поред стања на реци, на које сам морао да се осврнем, повод за слање мог дописа је следећи: река Сава у свом приобаљу вековима ствара хумус. Захваљујући лишћу и прашини које наноси ветар наталожиле су се хиљаде кубних метара тресета – квалитетног материјала који може да послужи за прихрану или ђубриво у аграру. Да је среће и предузимљивих људи, овај дар природе би се користио уместо вештачког ђубрета које, хтели то признати или не, поред тога што стимулише раст биљака, ипак трује плодно земљиште. Приватни инвеститор који би се латио тог подухвата чистио би и одлагао овај природни производ, договарајући се с корисницима хумуса о својој надокнади и тако решавао два проблема: чистио реку и на природан начин ђубрио плодну земљу.

Замислите какав би утицај ово природно ђубриво имало на квалитет и квантитет воћа и поврћа које се узгаја у пластеницима, чији би се плодови могли извозити у земље које су нас ослободиле увозних дажбина (царина) и тако нам дале предност у односу на друге понуђаче. Говорим о малом делу српских река које у својим коритима чувају ово „злато”, које наши квазистручњаци не желе да виде. Уколико заиста желимо добро нашим поколењима, морамо кренути од онога што нам је природа пружила и те дарове људском спретношћу искористити за подизање квалитета живота и сигурности за млади нараштај, који не би требало да бежи из земље. Само треба посегнути за благом које наша природа поседује.

Никола Радоња