Нестала соба

„Сузе су нечујни језик бола”
Волтер

Кад сам била мала, Бланка је била моја најбоља другарица. Становале смо у суседству, у некад лепој београдској улици надомак Теразија, тада пуној зелених травњака и уредних, мермерних улаза у нанизане четвороспратнице.

Бланка је била ћерка „царског Руса” и Хрватице, бака јој је била Мађарица. Била је штркљаста, весела, духовита и храбра, лепо је певала уз звуке цитре. Имала је сјајну косу боје злата, уплетену у четири велике плетенице, од којих су две падале низ леђа, а две биле укрштене „по руски”, високо на глави, као круна. По потреби, мама јој је правила висеће локне, уз помоћ „колмајза”.

Лети смо се играле у Теразијском парку. Зими смо се санкале у стрмој уличици преко пута куће. Ипак, највише смо се играле у стану. Код мене или код ње. Наши станови били су слични и типично „грађански”, са два улаза, са терасом према дворишту и балконом са улице, са малим салоном и трпезаријом према кухињи и са спаваћим собама уз купатило. Један преко пута другог, делила их је само улица.

Када је почео рат, 1941. године, у наше мале животе умешале су се бомбе, склоништа, бежанија, затим није било млека, собе су биле хладне, маме су одлазиле у село по јело, а улица је била пуна немачког језика и униформи.

„Царски Рус” – звали смо га „папа”, био је сликар, висок, витак, плав и глувонем. Да би нас забавио у данима оскудице, одлучио је да нам прави играчке. У углу једине топле собе у стану нашли су се комади танке шперплоче, разни ситни алати, боје, четке... Прво је правио луткице – насмејане дводимензионалне девојчице у шареним хаљинама, чије су „лаковане ципелице”, да би стајале усправно, биле заденуте у хоризонталне дашчице. Затим је решио да освоји трећу димензију и да нам направи „кућу за лутке”.

У висини наших очију почеле су да се слажу кутије – собе, једна изнад друге: доле „трпезарија”, затим „спаваћа соба” и горе „тераса”. Папа је цртао, кројио, бојио и склапао „намештај”: столице, столове, ормане, кревете, нахткасне... љупке мале предмете, који су изгледали као прави, само много лепши, китњасто обликовани и обојени, као из бајке. Радио је он полако, уживајући у нашем усхићењу, као да је желео да причи никада не дође крај.

Те ратне године, уочи Ускрса, кућа за лутке била је скоро готова. Недостајало је ту и тамо још само по нешто да се дода: „завеса” од комадића свилене чипке, „тепих” од остатака чупавог џемпера, „лампа” од калема потрошеног конца. Сићушни цветићи са кокетног маминог шешира затуреног у орману, били су предвиђени да украсе „терасу”. Бланка и ја смо сањале скоро завршену кућу за лутке те ноћи пред Ускрс, 1944. године.

Дан је освануо блистав и прозрачан, васкресењски. А када су, пред подне, непријатељске сирене најавиле пријатељске бомбардере, Бланка је са родитељима и свеже навијеним висећим локнама, дотрчала у наше склониште. Ту смо обе, загњурене у родитељске груди као у меке јастуке, чекале да то што се напољу догађа – прође. И прошло је. Остали смо живи и поново смо изашли на сунце. Оно је бљештало, чини ми се – као никад. Заслепљене тим сјајем, тражиле смо погледом познате прозоре на трећем спрату куће преко пута, иза којих смо оставиле нашу крхку, малу грађевину, на милост и немилост, без икакве заштите. Уместо прозора, на том месту, преливао се на сунцу велики бели облак прашине.

У његовом комешању, заувек је нестала наша кућа за лутке.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs