Вешање Милана Радовановића-Гушића

Као пример стравичног ратног погрома над недужним српским живљем који се догодио у Дреновцу током Првог светског рата требало би истаћи вешање Милана Радовановића-Гушића (Гушић је вишевековно традиционално друго презиме наденуто од стране сељана за данашње Радовановиће у Дреновцу, које се задржало и у садашњости). О овој насилној смрти вешањем говорио је много пута аутору овог текста Миланов унук Миливоје Ж. Радовановић (1907–1990) из Дреновца:

„Када је непријатељска аустроугарска војска насилно 1914. године прешла реку Саву, први су се на удару нашли Дреновчани, обично старији људи, који су живели код својих ’колиба’ (мачвански израз ’колеба’ – примедба приређивача) и тамо чували стоку, обрађивали земљу и радили друге сељачке послове. Милан је ’колебарио’ на свом поседу званим ’Луг’, који се налази на десној обали реке Саве, у рубном делу дреновачког атара, недалеко од речице Битве и историјског места Чеврнтија.

Милана су, са још неколико Дреновчана, заробили аустроугарски војници и превезли преко реке Саве, у потес звани Дудара, који се налази у атару сремачког села Јарак, и ту их повешали.

Очевидац овог гнусног ратног злочина над недужним цивилима, један стари деда из дреновачке фамилије Дукић (познатији под другим традиционалним презименом Ђокић), кога су Швабе пустиле да се врати назад у Дреновац, причао је својим сељанима и Милановој фамилији да је приликом вешања један аустроугарски војник на течном српском језику упитао Милана:

– Је ли, деда, чија је Србија?

– Српско је било и биће! – одговорио је Милан.

Бесан због оваквог неочекиваног одговора, непријатељски војник му је одмах ставио омчу око врата и обесио га. Његово беживотно тело полако се окретало да би се зауставило и остало непомично, лицем окренутим према северу, односно у правцу Срема, који је тада припадао Аустроугарској монархији. Напуштајући место злочина, један из колоне злочиначких аустроугарских војника је то приметио, вратио се и Миланово тело померио тако да му је лице усмерио према реци Сави, Дреновцу и његовој Србији.”

„Постоји много докумената и сведока који говоре да је на почетку ратног вихора августа 1914. године дреновачки храм порушила аустроугарска војска. Крајем рата дошло је до обнове и црква је сва реновирана. Пошто су и црквена звона била поразбијана, набављена су два нова звона, од којих је мање, од 100 килограма, поклон фамилије Радовановић, а посвећено је успомени на почившег Милана Радовановића, несрећног страдалника и ратну жртву бездушних освајача.” (Чупић, Јаков: Летопис цркве дреновачке у Мачви – II део; Дреновац, 1918–1923: Рукопис: лист 21 и 22)

Зоран С. Радовановић,
учитељ, Дреновац код Шапца