Дух једног позоришта

„Јуче је био 29. новембар, али не Дан републике, јуче је био рођендан госпа Нати, Ренати Улмански. Кренула госпа Ната изјутра рано на пијацу да набави све што јој треба. Само што је хтела да изађе из стана, зачу нежан глас свога супруга Мирка Тепавца. – Нато, молим те, купи ми на пијаци цвеће за тебе”.

Ово је само једна од анегдота коју је у својој књизи „Успоменар 212” забележио и објавио глумац Милан Цаци Михаиловић. Необичан и несвакидашњи, „Успоменар 212” Цација Михаиловића зауставио се на броју 212. Управо толико анегдота, прилога са проба, представа, премијера, гостовања, незаобилазног бифеа Атељеа 212, својих улога... сакупио је Цаци Михаиловић током вишегодишњег глумачког рада. А уместо предговора у својој књизи „Успоменар 212” написао само једну реченицу: „Аплауз за све оне који су у мени оставили свој траг.”

Записивао је Михаиловић анегдоте на тексту, на кутији од шибица, џепним календарима, личној карти, салвети... У својим записима помиње целу једну генерацију. Миру Траиловић, Ташка Начић, Милутина Бутковића, Љубишу Бачића, Љубу Мољца, Зорана Радмиловића... Михиза, Пекића, Ратковића, Муција Драшкића...

Записа, открива нам Михаиловић, има много више а, с обзиром на то да је ово издање лепо прошло, већ има материјала за четвртину нове књиге.

– Стицајем околности, не слутећи да ће једнога дана од тога нешто бити, бележио сам оно што ми зазвучи занимљиво, записивао две-три речи, и одлагао. Касније сам схватио да је то добар материјал за књигу. У ствари, бележио сам нешто што је, иначе, тешко забележити, а то је дух једног позоришта, једног времена. То ми је била намера и чини ми се да сам успео – каже Михаиловић.

У књизи „Успоменар 212” објављена су и имена Михаиловићевих 212 пренумераната, међу којима су: новинари, глумци, деца његових колега са којима је радио а којих више нема.

Милан Цаци Михаиловић одрастао је на Црвеном крсту. Ишао у Шесту гимназију испод чијег шињела су изашли многи глумци: Ружица Сокић, Радмила Андрић, Снежана Савић. Глуму је уписао из прве, а у његовој класи били су: Горан Султановић, Мики Манојловић, Марко Николић, Предраг Ејдус. Упркос томе што је био стипендиста Народног позоришта, глумачку каријеру остварио је у Атељеу 212, у које је дошао 1972. године. Током 35 година глумачког рада Цаци Михаиловић одиграо је преко 100 позоришних улога, у Атељеу 212, Народном позоришту, Култ театру, Звездара театру... Снимио око 100 улога на телевизији, нешто мало филмова, и преко 600 улога у драмском програму Радио Београда, где већ четврт века води култну емисију Првог програма „Код два бела голуба”. Волео је и воли лик Лазе Лазаревића, као што воли што је одиграо улогу песника Милорада Митровића у драми „Шешир професора Косте Вујића”.

– Битна ствар је где човек одрасте, у каквој средини. Моји родитељи су били млади, са њима смо, моја два брата и ја живели као са другарима, уз поезију од малих ногу, уз музику и позориште. Некада се много радило. Имао сам по две пробе дневно, некада и по две представе. До касно у ноћ боравио сам у позоришту; неизбежно место био је наш бифе. Мислим да овај наш посао не треба мистификовати. Посао је леп, треба човек да буде поштен, да га цени и ради како ваља. Много сам улога одиграо, за мене је представа празник, светиња. Оно што ме мало боли, јесте што млади глумци данас не знају ко су Бутковић, Ратковић, Бачић – наглашава наш саговорник.

Срећан је Цаци Михаиловић што је играо у „Корешподенцији” која је на репертоару Атељеа 212 трајала пуне 22 године. Било је дивно играти, каже, остарити са том представом и исто тако дивном глумачком екипом у којој су били Зоран Радмиловић, Бата Стојковић, Ружица Сокић, Мира Бањац... Ова представа била је заштитни знак Атељеа 212, као што су били и „Краљ Иби”, „Радован Трећи”, „Маратонци трче почасни круг”, „Очеви и оци”, „Косанчићев венац”...

– Глумац током каријере одигра разне улоге, а публика издвоји нешто. Да ли је то правично или не, свеједно је. Мени се десило да ми се, и после 23 године колико не играмо тог нашег „Радована”,

обраћају људи, заустављају ме на улици због Јеленчета. Имао сам задовољство да играм и у комаду „Несумњиво лице” која ће остати упамћена као једина режија Зорана Радмиловића. Волим представу „Жанка” Миодрага Илића, као и комад „Сузе су океј” Мирјане Бобић-Мојсиловић, прича Михаиловић.

И док летње дане у проводи Београду, на релацији Црвени крст–Атеље 212, где седи са својим колегама у популарном бифеу, сазнајемо да је у припреми и Михаиловићева нова збирка поезије „37 прстенова.