Централ парк Калемегдан

На шта сада личи Калемегдан (под овим именом подразумевамо Парк, Горњи и Доњи град)? На класичну српску папазјанију у којој се мешају пројекти великих глава и чачкаличастих ногу, мирис ћевапа из нелегалних кафана са трештањем диско клуба смештеног у Римској дворани. Ту је и планетаријум у амаму и још много бастардних комбинација од којих би неке сигурно нашле место у Борхесовим бестијаријумима.

А Калемегдан би требало да буде огледно добро једног новог урбанистичког ума. Тај нови градски план за богомдану лепоту нашег чаробног брега, могао би да преузме и нека искуства уређења Централ парка у Њујорку. По много чему су та два места различита, али, пошто су потребе грађана сличне, онда је и логично да се питамо зашто не учити од најпознатијег светског парка.

Одмах да кажемо, без патриотског доцирања, Калемегдан се налази на лепшем месту од Централ парка. Брег изнад ушћа Саве у Дунав један је од најзамамнијих погледа светске географије; угурава се у троугао са Рио де Жанеиром и Истанбулом. И баш зато је и обавеза уређења тог разиграног простора већа. А стварност је наравно, другачија.

Али, кренимо од најуочљивијих паралела.

Оба парка имају зоолошки врт, што би требало и задржати. У њујоршком „зеленом правоугаонику” нема никаквог саобраћаја, осим скејтбордова. Чак и полиција патролира на коњима. На Калемегдану је, међутим, другачије. Ту врви од аутомобила. Градска управа је дозволила обележавање паркинга дубоко међу средњовековним кулама. Могу се видети и аутомобили како прелазе дрвени мост!? Уколико се следи искуство „Велике јабуке”, онда би аутомобилима требало забранити приступ на Калемегдан. То може одмах да се уради, а затим да се измести друмски и железнички саобраћај поред Небојшине куле, што ће бити изводљиво изградњом обилазнице око Београда и завршетком станице Прокоп. Такође, императив повезивања пешачке зоне у Кнез-Михаиловој улици са Калемегданом намеће размишљање о прављењу друмско-трамвајског тунела који би се подвукао под ту дугачку линију на ведути Београда која почиње од брда над Ушћем, па се наставља Кнез-Михаиловом, Теразијама, Светосавским платоом и завршава Дедињем и Белим двором.

Пошто је и Централ парк орнитолошко станиште као и Велико ратно острво, онда би овај београдски резерват птица свакако требало сачувати у изворном облику. А са Доњим градом, односно кулом Небојша, острво би требало повезати стакленим пешачким мостом. И то би било све од бетона на том зеленом оку Ушћа.

Осим географског положаја, предност Калемегдана је и његова историјска вертикала. То је место које сажима искуство културних слојева, у овом случају најпре римског, српског, отоманског и аустријског. То је место монументалне идеје: нешто налик централном спремишту историјског сећања. Тако да би сваки од ових слојева ваљало оживети реконструкцијом урбанитета епохе.

Градска управа Њујорка већ више од једног века води сталну борбу са потенцијалним инвеститорима који би хтели да „освеже” садржаје Централ парка – узиђивањем хотела, између осталог. За сада градски оци Њујорка успевају да задрже мир у пешачком царству, док београдски управитељи тек треба да уклоне управне зграде спортских клубова, државних надлештава, гомиле киоска и посебно недопустив скандал да се у музеју римских стела направи диско клуб!?