Употреба српског језика у пословне сврхе

Усвајање Закона о употреби српског језика је изванредна одлука, која има веома широк значај, а примена овог закона требало би да се реализује у свим делатностима.

С обзиром на то да у Србији постоји много фирми које су власништво странаца, требало би да овај закон важи и за ове фирме. Или је, можда, дошло време да онај ко ради у страној фирми мора да зна језик власника: немачки, кинески, арапски, турски, корејски или неки други. А ако, на пример, кинески власник прода своју фирму Арапину, онда би Србин радник требало ваљда да учи арапски језик.

Купопродајним уговором све се дефинише, али у пракси се дешава и оно што није уговором дефинисано. Српски је по Уставу званични језик у Србији и не треба дозволити да у фабричкој кореспонденцији, у обичним погонским извештајима, радници из Србије морају да пишу језиком власника.

Некада је и у називу фирме требало да се препозна њена делатност, а сада је, чини се, много важније да се у назив убаце стране речи.

За све радње постоје инспекцијске службе и контроле, а најважнија је примена закона. Овог о којем сам писао, као и осталих.

Проф. др Бранислав Николић,
Нови Београд