Уверљива некомпетентност

Председник Борис Тадић јесте, у ноћи пребројавања изборних резултата, између осталог, поменуо и реформу медијског сектора. Можда су је неки протумачили као „најаву чистки и удара на медијске слободе”, али било је и оних који су ту изјаву дочекали као коначну најаву доследнијег, потпунијег, на стандардима демократског света заснованог сређивања стања у медијској сфери. Управо те друге драматично је демантовао саветник председника Републике Небојша Крстић („Данас”, 9. јула).
Полемишући са онима који у појединим мерама власти према медијима виде „дисциплиновање медија”, аутор текста тражи од свих да новој влади допусте мирних 100 дана па да после кажу шта имају. Господин Крстић сматра да је „занимљиво да су се превентивни изрази забринутости појединих медијских посленика појавили и пре него што је влада формирана”, а то уопште није занимљиво него основано! Бар према понашању свих власти у Србији према медијима, како пре Петог октобра, тако, нажалост, и после њега.

Објашњавајући именовање управног одбора у дневном листу „чији је влада већински власник” (мисли се очигледно на „Политику”) Крстић саопштава да је то „у складу са законом”. Влада јесте одабрала угледне људе да је представљају у Управном одбору „Политике”, али је пренебрегла чињеницу, која измиче и Крстићу, а то је да Закон о јавном информисању, усвојен пре пет година, у члану 14, други став, изричито наглашава да „Оснивач јавног гласила не могу бити, ни посредно ни непосредно, држава и територијална аутономија...” Овај члан је својевремено измењен да би се омогућило власништво државе над новинском агенцијом, односно Танјугом, али на штампане медије се то не односи. По овом закону, како то налаже члан 101, требало је да се штампани медији приватизују у року од две године од његовог доношења. „Политика” је, дакле, већ три године незаконито делом у власништву државе и то је кључно питање на релацији власт-лист „Политика”. Прелазећи преко ове чињенице као да она не постоји, Крстић даље оправдава сваки утицај власника на оно што је његово, неумесно поистовећујући државу као власника са приватним власништвом. Постављајући питање да ли је претходна влада „задржала кадрове у медијима наслеђене од Ђинђићеве или Живковићеве владе”, аутор еманира запрепашћујући став да је смењивање медијских људи од стране власти – разумљиво, нормално, легитимно. Таквим размишљањем се, не знам да ли је то јасно и самом аутору, не оспорава, већ оправдава, на пример, незаконито постављање генералног директора РТС од прве Коштуничине владе. Ако је заиста тако, чему смењивање власти? Хоће ли коначно доћи она демократска, проевропска, реформска, која ће умети да се понаша по европским и демократским стандардима? Суштина је, по Крстићевом мишљењу,, не да ли ће „државне новине да прате државну политику, већ хоће ли држава (влада, председник...) да злоупотребљава тај медиј”. Овако громогласно демонстрираној некомпетентности насмејали би се медијски зналци од Норвешке до Албаније, јер сви они знају да је суштина да нема државних новина. То је стандард демократског света и демократских медијских система. Осврћући се на појаве некоректног писања медија о појединим темама, Крстић се залаже за пристојност, отвореност, професионализам, критичност и да медији буду „... по могућству бар иоле објективни”. Доследно изостају независност и аутономија медија и њихово дистанцирање од утицаја центара моћи, пре свега од власти, али и бизниса, што је први стандард зрелих демократија.

Овакво деветнаестовековносхватање медија, њихове улоге и односа државе према њима дисквалификовало би свакога ко има било какве претензије да се бави медијима, не само у најразвијенијим земљама Европе и света већ и у нашем непосредном окружењу. Небојша Крстић се потписао као саветник председника Републике, па пошто није написао за шта је саветник, неупућени би могли да се умире упитом „ваљда није за медије?” Борис Тадић заиста заслужује боље саветнике. Ако не зато што је Борис Тадић, оно зато што је председник Републике. Другим речима, ако неко у врховима власти заиста жели да се из тих врхова не осећају мириси демократуре, онда нека посаветује саветнике да бар не иступају у јавности.

Раде Вељановски

Аутор је доцент на Катедри за новинарство Факултета политичких наука у Београду
(Одговор на текст Небојше Крстића у „Данасу”, који је „Политика” пренела у петак)