Лош предавач лако упропасти предавање

У рубрици Међу нама 1. октобра је објављен допис Славка Симића с корисним предлозима кад је реч о добрим и лошим професорима, у којем се аутор оправдано пита зашто се о томе ћути или се „стидљиво проговоре понека реч и неко бледо оправдање”. Разлога за то има више, а у основи је страх за последице по ђаке и студенте, јер се лоши педагози обично свете дајући слабе оцене – такви не трпе никакве примедбе ни критике. Сетимо се да смо као родитељи и сами о томе ћутали кад би се деца пожалила.

Речи и језик су основна средства комуникације, али и преношења знања. Често се олако изговарају а да се и не промишља о њиховим коренима и садржају. Таква реч је, на пример – време. Свако мисли да зна шта је то, а да не зна да нема јединствене дефиниције за време, да је то једна тврдокорна загонетка за човека, да се не зна шта је то „познавање протока времена”, да се не зна какав је однос времена и вечности или шта нам је живот мерен временом. О томе је било говора и у једном Културном додатку.

Пре неку годину објављена је вест да ће стогодишњица смрти Лајбница (математичара, филозофа и правника) бити обележена јавним предавањима о његовим теоријама о времену. Отишли смо да чујемо шта је мислио о „бесконачном времену и простору”, о „овом свету најбољем од свих”, о „систему довољних разлога”, о сили и кретању, о енергији и времену...

За пултом се појавио предавач с титулом и звањем како и приличи, али је био један од оних које аутор дописа у „Политици” помиње: није излагао разговетно и разумљиво, није се чуо у првом, а камоли у последњем реду, говорио је „себи у браду” не користећи микрофоне (беше их три), говорио је без контекста, био је неукусно обучен – као „за поподне” а не за катедру, само је гледао увис, а не у слушаоце. Почео је обећањем да ће говорити о Лајбницу научнику, али и спиритуалисти, о његовој филозофији коју „најбоље разуме”. Читао је из „своје књиге”. Није се служио наставним помагалима, сем нејасним слајдовима са компјутера, стално се „вртео” око појма кретање, монада, сила убрзања и око времена. Ове нејасне појмове објашњавао је још нејаснијим, што је по Теорији значења недопустиво. Стално је и ходао, често се лаћао чаше, што је одавало ружну слику.

Кад је публика немирна, није крива она, већ предавач. Неки су изашли пре краја предавања. Ми смо остали, али нас нико на крају није ништа питао. На наредна предавања нисмо ни ишли. Ми више нисмо студенти, неће нам тај предавач дати слабу оцену, али је недопустиво да неко с титулом, звањем и (не)знањем овако иступа на јавној трибини.

Бранко Косић,
Београд