Сексуално насиље над децом је често табу тема због предрасуда

Свако десето дете у нашој земљи доживело је неку врсту сексуалног насиља у току свог живота, сведоче подаци из прве националне студије о сексуалном злостављању деце у Србији, чији су аутори стручњаци Инцест траума центра. Иако податак да је скоро две трећине деце ову трауму поверило особи од поверења звучи оптимистично, обесхрабрује чињеница да половина особа којој су деца рекла своју страшну тајну није предузела ништа, нити је пружила подршку жртви. Разоткривајући културу ућуткивања која влада у нашој земљи и предрасуде које нам стоје на путу препознавања сексуалног злостављања деце, доктор психолошких наука Јелисавета Сања Роловић, која последњих тридесет година живи и ради у Њујорку као клинички, брачни и породични терапеут и која је гост овогодишњег Конгреса психолога Србије, наглашава:

– Одговор на питање зашто деца ћуте је комплексан. Она остају нема јер им злостављач прети, имају осећај стида и кривице, плаше се да им нико неће веровати, понекад желе да заштите особу која их је злостављала, често нису свесни да су злостављани или не знају коме да повере своју тајну. И коначно – она ћуте јер их нико није никад питао о томе шта су доживела. Лојалност коју деца која су преживела сексуално насиље имају према свом злостављачу и породици једна је од ствари због којих је проблем толико деликатан. Међутим, морамо имати на уму чињеницу да се дечја невиност не губи услед сексуалног злостављања. Њихова невиност је изгубљена када их изневеримо и не увидимо њихову рањивост, када не поверујемо у „страшну тајну” коју су нам испричали. Ми не можемо да променимо оно што се догодило, али можемо да бијемо битке које они не могу. И можемо да изговоримо речи које је потребно да чују и које гласе: „Верујем ти, ниси крив за оно што се догодило.

Наша саговорница је предавала на њујоршком Медицинском факултету, као и на Kолумбија универзитету у Њујорку. Она је акредитован супервизор за брачну и породичну психотерапију Америчке академије за породичну терапију, а 2015. у Србији започиње пројекат усмерен на јачање друштвене свести о сексуалном злостављању деце. Годину дана касније додељена јој је донација Уницефа за решавање питања сексуалног злостављања деце у нашој земљи, а до данас је одржала десет едукација о сексуалном злостављању лекарима, полицији, судијама и психолозима.

Шта нам стоји на путу разумевања да се сексуално насиље дешава много чешће него што ми мислимо и да у нашем друштву деца бивају злостављана од блиских људи?

– Један од разлога је очигледан – сви желимо да верујемо да се ужасне ствари не дешавају некоме ко је нама близак, већ неком другом који је негде далеко. Сусрет са туђом траумом нас ретрауматизује, суочава нас са лицем зла и спознајом да људи, који су можда и блиски нама, имају капацитета да чине ужасна злодела. Једино што насилник очекује од очевидаца јесте да не урадимо ништа – да не чујемо шта нам жртва говори, не видимо његову патњу и не причамо о томе. А једино што жртва тражи од нас јесте да са нама подели терет патње. Њој је потребна подршка на више нивоа да би проговорила – породична, пријатељска и друштвена. Питање шта нас спречава да јој поверујемо и зашто особе које су преживеле било коју врсту трауме, као и трауму сексуалног злостављања ћуте, директно је у вези са тим колико и шта смо ми као друштво спремни да чујемо – оцењује наша саговорница и наглашава да је процес обелодањивања трауматичног догађаја дуготрајан.

Подсећа да постоје многобројне предрасуде о сексуалном злостављању деце, а једна од најчешћих гласи да је злостављач особа коју дете не познаје, већ „монструм из мрака”, да разговор о трауми коју је доживело само погоршава ситуацију, као и да је оно што се дешава детету приватна ствар породице.

– Већина злостављача нема психопатологију коју очекујемо – они нису „монструми”, а ипак то јесу. То су наши очеви, браће, стричеви и комшије, а многи од њих су у својој личној историји имали епизоде злостављања, алкохолизма и насиља. Треба имати на уму да ће сваки насилник покушати да оспори веродостојност особе која је доживела насиље или ће барем настојати да осигура да нико не чује њен вапај. А ако она ипак проговори, крећу оптужбе да лаже или да је сама одговорна за ту ситуацију. Деца су лаке жртве јер су најрањивији чланови друштва. Она су обесправљена, одрасле особе над њима имају потпуну контролу и са њима се може лако манипулисати. Због тога злостављање деце остаје највећи друштвени и политички изазов у свим друштвима света – закључује др Роловић.