Миличиног убицу полиција не може да нађе

Навршило се 11 година откако је у вечерњим часовима, надомак своје куће у Суботици, поред пруге којом возови иду за Сомбор, убијена шеснаестогодишња Милица Барашин. И даље непознати злочинац, великим оштрим ножем девојчицу је убо више пута у груди, а потом јој пререзао врат.

Миличино тело пронашао је један од пролазника, а посекотине које је имала на рукама и одсечен кажипрст, кажу они који се разумеју у форензику, указују на то да се жестоко бранила од нападача.

Милица се те кобне вечери 7. октобра 2010. године враћала из центра града у ком је била са другарицама на пићу. Већи део пута прелазила је сама јер нико од њених другарица не станује у насељу у којем је Миличина породица нашла дом по доласку из Сомбора. У ушима је имала слушалице.

На месту са којег се јасно види кућа у којој је живела са мајком, баком и деком, с леђа јој је пришао непознати мушкарац и напао је. Није је опљачкао, нити сексуално узнемирио. Убио је и побегао.

Доступни подаци показују да је нападач био деснорук и да је покушао да сакрије своје лице навлачећи капуљачу на главу.

Њена мајка Светлана Симендић полако губи наду да ће убица њене девојчице икада бити откривен. Нико је више и не зове.

– Нити ко прича о томе, нити је кога брига. Част изузецима, али нико никада није позвао да пита нешто, а камоли полиција. Мислим да су одавно дигли руке, јер ми је речено да не могу да утврде мотив убиства. У почетку сам се надала и да ће неко нешто да јави, али више не. Све ми то личи на сан... Више ни не идем у полицију, нити ја имам шта да их питам, нити они шта да ми кажу – прича мајка трагично настрадале девојчице.

О идентитету злочинца се свих ових година само нагађало. Ниједна званична информација није стигла до неутешне мајке, ни јавности.

– Док сам одлазила у полицију све што су ми говорили у мени је будило лажну наду. Зато не желим више уопште да се надам и да ми буде лоше. Помирила сам се са судбином. Верујем да им је убица умакао и да ће га пронаћи једино ако се или сам ода или почини нови злочин, с обзиром на то да имају његов ДНК и да поређењем могу да га идентификују – додаје Светлана Симендић.

Свака информација о неком убиству Светлану дубоко потресе. Док се не открије починилац, размишља о томе да је, можда, баш он убио њену Милицу.

– Толико је трагедија око нас. Свака ме дира. Прошле године су ми писале две девојчице, имају по 13 година, ишле су уз пругу и посетиле су место где је Милица убијена и чак су уредиле тај простор, почупале траву. Не знам ко су, имале су само три године када се убиство десило.

Светлани је најтеже у данима годишњице смрти њене мезимице. На дан убиства одлази на сомборско гробље где почива Милица и дуго остане. Обавезно понесе букет који чини онолико ружа колико би њена ћерка те године напунила година. Ове је, каже, понела једну ружу више.

– Окружена сам њеним сликама и успоменама које сам, поред срца, сачувала и у њеној соби. Злочинац јој није дозволио да доживи најлепше године, да има децу. Бол се не смањује. Никада ми неће бити јасно зашто је неко Милици прекинуо младост – кроз сузе прича Светлана Симендић.