Дворишна соба

По дефиницији, двориште је отворена површина, делимично или потпуно ограђена зградама или зидовима.

Уколико је отворено према улици, двориште је веза куће са спољним светом, прелаз од једног јавног простора ка простору који некоме припада. Унутрашње двориште је саставни део куће, много је интимније и има дугу традицију у историји архитектуре. Тако се сматра да атријумска кућа из Помпеје представља максимално остварење кућа са унутрашњим двориштем. У свом делу „Према правој архитектури”, Ле Корбизије пише: „Ево малог предворја, које ти душу ослобађа улице!...затим прелазиш у атријум... а у позадини видиш обасјаност баште која се помаља кроз перистил и распростире светлост, распоређује је и наглашава...”

Чувено шпанско унутрашње двориште – patio, прави је пример посвећености архитектури куће, њеној интимности, удобности и квалитету живљења. Patio је увек поплочан, окружен отвореним тремовима из којих се улази у просторије куће и прилази степеништу – ако је кућа на спрат. У италијанској архитектури, унутрашње двориште које се назива cottile, одувек је имало веома велики значај у архитектонском смислу.

Иако се кућа са унутрашњим двориштем среће најчешће у земљама Блиског истока, Медитерана и Јужне Америке, овакво решење није реткост ни на другим местима. У нашем граду унутрашњих дворишта има колико хоћете. А како она изгледају? Мислим, како су уређена?

Покушавам да истиснем из свести прве, клаустрофобичне асоцијације, јер добро је познато да сувише простора није само по себи довољно за осећај удобности – сувише простора понекад много више гуши него када га нема довољно. Како рече један агорафобичар: „Затвор је напољу” – или бар за многе може бити.

Могући изглед унутрашњег дворишта куће или кућа, креће се у веома широком распону, од интимног амбијента, сличног божанском врту, када се у средишту отвореног простора породичне куће налази мања или већа башта пуна негованог цвећа и дрвећа, са базеном или фонтаном у средини, око које је распоређен намештај за уживање у доколици... у којој се остварује читава једна космичка синтеза земље, ваздуха, светлости, неба, воде, али и сигурности, интимности, заштићености... до заједничког простора као створеног за сценографију у којој треба снимити филм на тему суровог урбаног насиља! Или бар на тему људске небриге о сопственом окружењу.

Унутрашње двориште, које је нечије, лако може постати прави мали рај, за разлику од оног које је одувек било или временом постало – свачије, па је самим тим и ничије. У нашим условима стамбене некултуре и уобичајеног урбаног понашања, његова је тужна судбина сасвим извесна.

Није случајно што ми баш у вези с овим на памет падају речи песника Рајнер Марије Рилкеа: „Ствари нас зову у помоћ и у нас се уздају, али ми их можемо спасти само ако смо их већ прихватили срцем. Када се то догоди, станујемо у правом смислу речи.”

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs