Рута хероја од Париза до Новог Сада

Нови Сад – Бојан Качавенда из Новог Сада, отац десетогодишњег дечака Михајла, превалио је бициклом око 2.800 километара од Париза до свог града у мисији коју посвећује деци са церебралном парализом и другим здравственим потешкоћама које им отежавају кретање и живот. Он је на тај пут кренуо 11. септембра с братом Зораном Качавендом, па је и њихова заједничка жеља да тако прикупе новац за роботизовани уређај за рехабилитацију, за Дечју болницу у Новом Саду.

Овај град је последња од осам већих дестинација, градова Европе, кроз које су пролазили на тој хуманитарној „Рути хероја”, после чега данас око 15 сати треба да стигну на Трг слободе. План је да им се на последњој деоници пред циљ, код цркве у Сиригу, придруже и други заинтересовани, а међу њима и амбасадор Словеније Дамјан Бергант.

Качавенде су пореклом из Словеније и обојица браће имају синове, али идеја водиља био им је Бојанов син Михајло, који се након превременог рођења више година бори с потешкоћама.

– Мој син Михајло је сад десетогодишњи дечак, иде у четврти разред, редовно похађа школу и одличан је ђак. Имали смо срећу с њим јер је ментално потпуно очуван. Десило се то да је код супруге кренуо превремени порођај у 30. недељи и настале су компликације, а као последица дошло је до пуцања капилара у левој сфери мозга. То је проузроковало оштећење тела, срећом блажег, мада је њему изражено била подигнута пета, тако да смо досад имали четири операција у Русији и једну у Дечјој болници у Новом Саду – прича за „Политику” Бојан Качавенда, којег смо пронашли у Будимпешти, где су бициклисти били на једној од пауза после пређених 2.500 километара.

Браћа Качавенда у Паризу: важно је не одустати

Михајло данас, како смо чули, функционише нормално и иде самостално у школу, што и њему и породици много тога олакшава. Отац каже да то даље иде неким својим током, али да дечак мора вежбати све док расте. Приликом посета Русији због операција породица је сазнала да постоји роботизовани уређај који може да помогне даљу рехабилитацију и да замењује осам терапеута. Испоставило се да машина, најближе у околини, постоји у Хрватској, у приватној клиници, али да третман од десет недеља кошта 30.000 евра.

Наду је пронашао у родној Љубљани, где је сазнао да уређај кошта 470.000 евра, али да због хуманитарне намене компанија одобрава попуст, па би стајао 333.000 евра.

„Тако смо кренули у акцију чији је циљ да поклонимо машину Дечјој болници у Новом Саду, да њено коришћење буде бесплатно, уз упут. Желимо да много више деце добије шансу за рехабилитацију. Та машина није некакво чудо, не замењује остале начине опоравка, јер су потребне и кинези-терапија и радна, али је најсавременији додатак рехабилитацијама. Олакшаће и запосленима у болници”, каже Новосађанин и додаје да су у болници потврдили да ће прихватити уређај, те да је регулисан транспорт, обука људи и осигурање.

На хуманитарној бициклистичкој рути браћа су се сусретала с људима из дипломатско-конзуларних представништава, из цркве и дијаспоре. Бојан прича да су људи у дијаспори доста неповерљиви јер је било разних акција, али и да је пандемија короне учинила своје, тако да су се они усмерили на мисионарски рад.

„То значи да нас људи на нашем путу упознају, да чују нашу жељу и да то доноси подршку и донацију. Имали смо пуно обећања од људи који се сад организују, од цркве, Кола српских сестара у Бечу... Не можемо одмах очекивати реаговања, али надамо се да ћемо за месец-два имати прве резултате. Најдраже нам је што је држава видела нашу акцију и што нас прати кроз представништва. Наш рад је буђење свести у дијаспори и упознавање с невољама с којима се суочавамо”, наводи Михајлов отац.

Према подацима фондације „Први корак”, чији је оснивач, у свету се превремено роди 15 милиона деце годишње, а у Србији тај број износи око 4.000. Последице су бројне, од потешкоћа у физичком и менталном развоју, па све до смртности. Једна од најчешћих последица је церебрална парализа и стања слична ово обољењу. Многима је потребна рехабилитација, а у Новом Саду се обави око 10.000 третмана. Десетак малишана из Војводине успе да оде на опоравак у иностранство, док хиљаду других нема такву шансу.

„Надам се да ћемо раздрмати и институције да схвате да је таквој деци потребна помоћ. Она можда нису животно угрожена, али њихова егзистенција зависи од добре рехабилитације, да би били самостални и сутра корисни грађани, да не падну на терет родитеља и друштва”, каже Бојан.

Дуг пут који су браћа Качавенда превалила на бициклима, како смо чули, понекад је био тежак због хладног и кишног времена. Раније су се бавили рагбијем, али истичу да је у њима борбени дух. Кажу, само је потребно научити како се одморити, али од циља не одустајати.