Недеља, 05.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Уз очево узглавље

Пупчана врпца која ме спаја са завичајем – никада није прекинута. На породичном имању изградио сам нову кућу и обновио газдинство, нисам продао ни педаљ скромне земље коју је мој деда оставио мом оцу –а он преписао мени. Чак сам нешто земље и купио, и у односу на моје претке све сам многоструко унапредио… И што је најважније – увек сам био ту…Баш као и овог септембра

Некада се у ово време у мом завичају брало грожђе и цедило слатко вино. Из дужности и нужде, и ове јесени сам се осведочио, да нема више ни бербе, ни клапарања муљача, ни зујања пчела око шећерних гроздова, ни радости, ни песме, ни винограда – јер су их сељаци покрчили или запустили. Више од месец дана провео сам на селу јер је старина од мог оца у својих деведесет лета, све до почетка октобра био на клацкалици живота и смрти. Бдио сам поред његовог кревета и вукао га на ову страну. Да остане са нама још неки дан, месец или годину – ако Бог да. Кад је био у јави састављао сам његове покидане мисли, а кад би уснио немо сам остајао загледан у његово лице и праменове седе, као повесма беле косе. Спуштао сам длан на очево врело чело, ослушкивао његове сипљиве издахе, скидао му ватру, масирао га љутом комовицом, бријао, прао и радио све оно што је он радио мени кад сам са мање од три кила закмечао на његовом длану и на недрима мајке.

Педесетих година прошлог века када сам рођен, мушко дете у бешеку и две краве у штали које дају млека и прежу се у јарам – у свакој сеоској породици у Србији биле су две најважније тачке опстанка, трајања и будућности. Мој отац није имао две краве – имао је једну. Кад је хтео да запрежним колима довуче нешто са њиве, морао је другу да зајми по селу. Срећом, тада је имао где – данас не би. Данас нема ни крава, ни телади, ни оваца, ни коња – чак ни пилежи. Кад сам пре неколико година одвео на село моја два унука, морао сам са краја на крај добро да протабанам, да би им показао живу козу, јаре, шотку или гуску… Уместо да у свануће пожуре у штале и оборе, да нахране и напоје стоку – сељаци чим се раздани журе у продавницу, стају у ред и чекају векне хлеба које обавезно стављају под мишку. Купују млеко, сир, чак и јаја, месни нарезак, шећер у коцке, мало кафе и по неку сардину – кад је пост…И већина се молећиво уписује у свеску за почек – јер ће пара бити кад дође минорна сељачка пензија ко је уплаћивао, а можда и пре, ако Вучић да нешто екстра…

Нажалост, то је српско село данас.

Снажан пик болести оборио је мог оца у кревет, а близина надолазеће смрти – злокобно је најављена падом у купатилу. Крте старачке ноге издале су га као да су од стакла, треснуо је главом о лавабо и пао у локву крви. Маћеха са десет година мање од његових и оба вештачка кука у препонама – није могла да га подигне. Кога да зове? Шта да чини – сем да запомаже? Као на гробљу…У целом засеоку, у широком луку лево и десно од моје родитељске куће нема човека, способног, здравог, релативно млађег, снажног – да може болесног, изнемоглог старог човека да подигне, понесе и смести на постељу? Само повијене старице које таје по авлијама и чупају осушене латице мушкатла са саксија на пердама, и стари изнемогли дедови, који седе на хоклицама испред капија, пиље у једну тачку и чекају намерника ако наиђе, да прозборе коју реч, да попричају и осете да су живи…

У последњeм кварталу прошлог века, у време масовног напуштања села, млади су одлазили на школовања у велике градове и универзитетске центре и мало ко се враћао. Родитељи који су их испраћали тада су били довољно витални, здрави и снажни па су могли да одрже процесе и циклусе производње на њиви, на ливади, у воћњаку и винограду, у штали, у обору и живинарнику. Што у дубокој старости није било могуће… Када је понестало руку – почело је рапидно умирање и пропаст српског села…У запећку у којем се и иначе од краја Другог светског рата и доласка комуниста на власт па до данас налази, уз потпуни отклон државе која сем спорадичних политички интонираних случајева, није имала и нема никакву озбиљну и дугорочну стратегију за спас, очување и опстанак живота у руралним срединама – еутаназија српског села је сурова реалност и незаустављив процес. На који могуће планери економске и европске будућности српске нације и рачунају – па због тога ништа нити чине, нити предузимају. Ваљда је то…?

Људи у свету раде у великим конгломератима од градова а живе у селима и малим местима која су удаљена од њихових радних места и по 200 километара. Па сваки дан аутопутевима које и ми данас хвала богу имамо – путују на посао, и враћају се…А ми? А код нас? Знам многе који имају прелепа родитељска имања у околини Смедерева, или одмах иза Авале, или испод Опленца – која су запустили, гута их коров и паламида док они живе у голубарницима на Коњарнику или у уђерицама у Остружници? Не разумем? И никада ми неће бити јасно…? Проблем је у стомаку, у економији, у социјалном и економском аспекту – али је верујем већи, дубљи, поразнији и фаталнији у главама Срба. У прекиду континуитета и култа породице, традиције, вере, историјског наслеђа, етичких стандарда и норми које одређују самосвојност и особеност сваког народа – па и српског.

Да ли је морало баш тако? Да ли је српском село баш све то морало да се деси?

Увек када сам као сељачки син промишљао на ову болну тему која не престаје да ме опседа, мрзовољници и трагачи за длаком у јајету су заједљиво коментарисали „па, због чега ти ниси дао другачији пример? Зашто си ти отишао са села?” Никада па ни сада немам проблем да им унапред одговорим: Живот, професија и посао којим се бавим одвели су ме тамо где јесам и где сам морао да будем. Али, ја никада нисам напустио, ни родитељски дом, ни родитеље, ни ливаде ни људе у мом селу и крају где сам рођен. Пупчана врпца која ме спаја са завичајем – никада није прекинута. На породичном имању изградио сам нову кућу и обновио газдинство, нисам продао ни педаљ скромне земље коју је мој деда оставио мом оцу, а он преписао мени. Чак сам нешто земље и купио, и у односу на моје претке све сам многоструко унапредио… И што је најважније – увек сам био ту… Баш као и овог септембра – уз узглављe мог старог оца.

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Milica
Тачно. Често коментаришем како на селу више не можеш купити домаћи сир, домаће млеко, а ја сам их тако жељна! Нису ти сељаци који су остали на селу ништа богатији, иако раде по фабрикама за минималац добар део своје плате на пример дају на превоз до посла на пример. Мислим да је Србијом посејана болест звана ЛЕЊОСТ и веома распротрањени КОМПЛЕКСИ. Срамота је чувати краву, срамота је обрађивати њиву, срамота је живети на селу.... Туга. Лепо пишете Радоше и велики сте човек!
petar
Radoše...ti si primer pravog Srbina
Вукица
Ко о чему-Радош Бајић о себи и својој "изузетности"! Никако да "скапира", на жалост, да суд о стварној вредности сваког од нас доносе они са којима смо, а не ми сами. А, човек зашао у озбиљне године...
Milica
Мислим да би требало да прочитате још једном овај текст. Ја нигде нисам приметила да човек уздиже себе, већ да прича о озбиљном проблему у Србији.
Земунац
Ко хоће да ради може да има, а ко хоће да му ''падне с неба'' тај се је грдно преварио. Радоше знам њих доста, који су се обогатили бавећи се пољопривредом и ево већ трећа генерација наставља и шири имање. Најлакше је рећи да не може и побећи, а онда се у старости вратити и док још има снаге направити (обновити) имање, а шта даље када снаге понестане? Где су потомци да наставе? Њима ни на памет не пада да се врате у село.
Doktor
Koliko naivnosti u jednom lepom tekstu… kao da zivot nije nista vise od rada i pijenja rakije, pravljenja vina i jedenja domaće hrane. Pa lepo je opisano kako su zavrsili oni koji su ceo zivot rintali u njivi- a nisu ni penziju uplacivali. Zasto bi neko to danas radio? Da se svaki dan vozi 100km na posao? Zasto? Koliko sira ili pšenice mora da se proda da bi se kupio jedan televizor, kompjuter, auto? Karta za Barselonu? Letovanje u Grčkoj? Fakultet za decu? Lekovi? Nema vise komunizma…

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.