Сврха путовања: задовољство

Потребна је само воља. Уз много времена и мало новца. Свега 35 евра по одласку. Толико, наиме, у већини амбасада или конзулата кошта „апликација“ за визу. Дабоме, ви знате да се свако дипломатско представништво рачуна као званична територија те неке, извесне земље. На тој територији и боравите док мучно дуго чекате, док вас помно претресају, док предајете свежњеве докумената, док разговарате са подозривим службеницима... Потраје све и пет-шест сати, али се не може рећи да нисте посетили и прилично подробно видели макар делић иностранства. Углавном је то само прилаз, месингана табла, фасада и шалтер-сала, али се за 35 евра не може захтевати више... Други одлазак је гратис. Истина, краће се задржавате, колико је потребно да вам саопште да је ваш захтев одбијен.

Дивно је попуњавати формуларе, уписивати податке о себи, осећате се чистим, као да сте се исповедили... а још је лепше да самог себе видите званично заведеног у рубрике. Некако се разнежите – моје име, средње слово, презиме, година рођења, брачно и имовинско стање – дакле, сада нема сумње, постојим! Да не би било забуне, ту је и фотографија, достојанствен израз лица, неко скривено узбуђење због пута.

И једног дана заиста крећете. Користи од путовања у иностранство су многоструке. Прво, размењујете искуства са другим људима у реду... Упоређујете своја и њихова сазнања, што се каже „ширите видике“. Док на прочељу дипломатског представништва весело лепрша застава те и те земље. Потом вас уводе. Мере обезбеђења су као на аеродрому. Морате да искључите мобилни телефон, зашто би вам неко нашом тужном свакодневицом кварио боравак. А у шалтер-сали свечана тишина. Све је с укусом уређено, а не претрпано свачиме као код нас. Све је солидно направљено, почевши од нерђајућих решетки, завршно са непробојним стаклима, ех, то је држава, нема ту наше импровизације и крпежа. На пултовима се шарене проспекти које можете разгледати одмах, а можете их и касније, када се вратите са путовања, показивати пријатељима. „Лепо, нема шта...“ рећи ће неки од њих, са невешто скривеном завишћу.

Напослетку вас прозивају. Именом и презименом. Дабоме, у иностранству већ знају ко сте ви. Воде рачуна о сваком појединцу. О личности. А не као овде... И дуго разговарате са службеником. Присно. Човечански. Распитује се за здравље, за вашу родбину овде и за вашу родбину онамо... Службеник може бити неко наш ко ради у амбасади, а може бити, тим узбудљивије, неки прави правцати странац. Који не зна ваш језик. Али, док ви причате, он клима главом, љубазно потврђује, смешка се. Види се да вас разуме, да је на вашој страни. Некада вам и кажу: „Видећемо шта ће конзул да каже.“ Еј, брајко, конзул! Он ће се бавити вашим случајем. И све то за бесповратних, бедних 35 евра таксе за трошкове обраде „апликације“. Онај који би хтео више, тај би се заиста могао назвати нескромним.

Баш волим да путујем. Не волим конзуларна представништва у којима вас уписују на листе и деле бројеве, чак знате тачно време када да дођете, па у иностранству не можете ни да се разбашкарите, не можете да проведете ни бедних двадесетак минута. То је, ипак, недовољно да се све натенане разгледа. Више волим оне земље, оне шалтер-територије земаља, где је гужва, где се може осетити људски мирис, где се може чути људска прича, где ће вам свако отворити душу, и где ви свакоме можете поверити своје осећаје... На страну чувена места, извикани дворци и пренатрпани музеји, живот се може разумети само када се човек са народом измеша.

Земље које не траже визу нису у кругу мојих интересовања. Одакле ми паре да путујем на неколико дана. Овако, ако штедим, свака два-три месеца могу да сакупим 35 евра и да видим неко од дипломатских представништава најудаљенијих крајева света. Без заморних преседања, пластифицираних оброка и промена временских зона, без губљења пртљага, не излажући се заразама од ретких, тропских болести, не ноћивајући у просечним хотелима, не табанајући по галеријама и до видиковаца, не трошећи новац на стварчице у фри-шоповима, на стварчице којих сада на сваком углу и код нас има. Ваљда је јасно: сврха мојих путовања је задовољство. И ништа више од тога.