Добар дан

Пробудим се тог четвртка раније него обично и некако одмах осетим – овај ће дан бити нарочит. Ведро небо, чист ваздух, сунце се умиљава, види се да саднице тиса на балкону напредују, на радију је музичка, а не говорна емисија, све ми прија, као да кафа никада није била мириснија, јабука укуснија...

А онда, између две композиције, спикер опомиње слушаоце да је данас Дан књиге (и заштите ауторских права). Ах, то је, дакле, то!, разјашњава ми се у магновењу. Зато ми се овај дан чини тако дивним, тако различитим од других, уобичајених дана. Па да, кудим себе, заборавио си, а то је малтене твој празник. Дан је књиге, ваља се обријати, свечаније оденути, осмехнути се... И, можда, поносно прошетати улицама. Нека се зна!

Тако сањарим. Уживам. Неких десетак минута. Тја, човек не би био човек да свему не нађе неку замерку, да нема примедбу, да сам себи и другима не квари радост живљења... Све чешће помишљам да се жене вероватно овако осећају на Дан жена, да се овако осећају болесници оног једног дана у години када се подсећамо да сви треба да се боримо против те неке опаке болести, да се овако осећају обесправљени и гладни када се једном годишње спомињу њихове невоље... Да, чим је неки Дан, а данас је сваки дан неки Дан, увиђам колико смо цивилизацијски обневидели. Зар су то ствари и појаве на које морамо да се подсећамо? Зар сваки дан не би требало да буде дан књиге, дан саосећања са оболелима и гладнима, дан слободе говора и штампе, дан бриге за обесправљене, дан борбе против комерцијализације образовања, дан посвећен радницима који су страдали на послу... дан планете Земље.

Гледам небо, сунце и саднице тиса које напредују... Шта да се ради. Дај шта даш. Може да буде и горе, колико се људска потреба да се подсећамо увећава и увећава није искључено да се за оно мање важно од најважнијег установи Час, а онда и пун Минут. А можда је решење да се све преокрене и да се на светском нивоу одреде неки други дани.

Рецимо, Дан политичара. Дневници би почињали набрајањем успеха, а не како се поткрало, сећам да је то било пре две деценије, информативна емисија почела извештајем о извесном несувислом догађају из области науке. Уопштено узевши програми би били прилагођени значају Дана. Дакле, сучељавања, интервјуи, испитивања јавног мњења и слично. Никакве образовне емисије или сличне заврзламе из културе, могли бисмо да се до миле воље нагледамо беспрекорно везаних кравата, значкица у реверима и мајица. Пошто је њихов Дан, политичари би у тим наступима могли да буду опуштенији, могли би да причају шта год желе, могли би да мало више обећавају, да догађаје, реченице и речи по вољи ваде из контекста, да са мржњом говоре о другим народима или да исказују презир према сопственом народу.

Потом, могло би да буде уприличено и нешто као дружење. Уз фотографисање. Јер ко ће да чека митинге и почетке јавних радова, како да током године која није изборна свако од нас зна ко је (поготово ако је мењао странке), ако се на тај Дан није сликао са вођом, саветником, послаником... А и политичарима ће бити драго да изађу из анонимности, а не као што је пре неколико година у Нишу неком пало на памет да на градски аутобус стави увеличане портрете најбољих студената тамошњег универзитета. Уопштено узевши, требало би повећати број билборда, мотивисати чланове странака да учесталије исписују слогане на постаментима споменика и фасадама зграда. Или би макар требало постављати табле општинских одбора тако да, као у Смедереву, доминирају у односу на мање важан натпис „Библиотека”.

Могло би се да учини све ово и још много тога, али оно што је најважније тако би се могла дати недвосмислена порука младима да није довољно то што су одабрали занимање већ да је неопходно да се баве и добровољним политичким радом.

Истина, сви знамо, да су многи политичари веома скромни и да никада не би пристали да се прославља њихов Дан. Али, увек постоји нада да има и оних који неће одолети. Јер шта ћеш лепше од тога да се једном годишње пробудиш и себи поносно кажеш: „Данас је мој Дан! Живели!”.