Путовање светом уметности

Едвард Луси Смит, писац, песник, критичар, историчар уметности и ликовни критичар, фотограф, представља госта кога би свака земља пожелела. Он је недавно накратко посетио Београд, а повод за Смитов долазак чини његову визиту још значајнијом: овај чувени енглески аутор и врсни познавалац уметности планира да напише монографију о сликару Милошу Шобајићу и да се боље упозна са њим у српској престоници.

Едвард Луси Смит рођен је 1933. године у Кингстону, на Јамајци, а 1946. године се сели у Енглеску и образује се на Оксфорду. Он представља интелектуалну појаву коју је тешко сврстати под одређену етикету. Аутор је преко 100 књига, од којих је више од 60 посвећено уметницима и уметности. Написао је и веома читану биографију Јованке Орлеанке. Од истакнутијих дела које издваја су „Покрети у уметности од 1945. године”, која је први пут штампана 1969. године. Његове књиге преведене су на немачки, холандски, шведски, арапски, корејски, кинески језик... У Београду је трећи пут: долазио је два пута пре пада Милошевићевог режима, а последњи пут 1999. године, када је био куратор овдашњег међународног графичког бијенала, по други пут.

Релативно сте чест гост? Какви су Ваши утисци о Београду?

Волим ову земљу, Београд је врло гостопримљив град, волим Калемегдан. Улице су живе, има много простора за шетњу. Друга ствар која ми се свиђа је та што је Београд мултикултуралан град, има много музике и позоришта, људи се баве писањем и поезијом. Рекао бих да то није само српска, него уопште балканска карактеристика.

Можете ли да упоредите садашње време са оним из 1999. године? У културном и сваком другом смислу? Да ли је сада боље или горе?

Сувише сам кратко овде сада да бих могао да донесем тај суд. Али, могу да изнесем свој утисак о Милошевићевом режиму и његовом односу према култури. Могуће је да уопште нисам у праву, али чини се да није био толико репресиван што се тиче културе. Овде сте могли да прикажете нешто што у Лондону никада не би могло да буде приказано.

Заиста? Имате ли неки пример?

Ја радим доста обнажених фотографија. Људи су ми овде показали доста магазина са актовима, и то су били мејнстрим магазини. То је немогуће у Енглеској. Видео сам, прошли пут кад сам био овде, видео-рад на којем жена мастурбира и доживљава оргазам. Не могу да се сетим ко је то радио. Питао сам људе: „Да ли сте имали проблема да то прикажете овде?” Рекли су ми, не, нимало, али смо имали мало проблема када смо хтели да га прикажемо у Берлину.

Ви сте писац, фотограф, историчар, песник. Како стижете да све то постигнете за један дан?

Не волим да радим када сам на путу, обично пишем код куће и више времена проводим убеђујући себе да пишем, него што стварно радим. Морам да имам компјутер који је повезан са интернетом. Када ми затреба податак, потражим на мрежи и често дођем до неког новог открића.

Можете ли да набројите све земље у којима сте били?

Боље да сте ме питали где нисам био. Ове године сам два пута био у Кини, затим сам био кући, па у Хонгконгу, па у Санта Феу у Њу Мексику. Пре годину дана сам био у Ирану. Веома често сам у Италији, Естонији. Планирамускоро да отпутујем на моју родну Јамајку. Не желим да будем препознат као славна личност, јер људи имају одређену представу о вама и очекују да је ви и остварите када их упознате. То је некако видљиво на примеру енглеског песника Теда Хјуза, који је био ожењен Силвијом Плат, која је извршила самоубиство. Познавао сам и Теда, и њу и његову љубавницу. Та лична драма постала је легенда у енглеским и америчким литерарним круговима. Пошто их јако добро познајем, знам да није тако као што је представљено у популарном смислу. Сувише је поједностављено. Тај инцидент је упозорење за сваког ко постане познат.

Реците нам нешто више о томе…

Тед је упознао Силвију на Кембриџу, и она је одлучила да буде са њим, бацила се на њега, такорећи, јер је био врло привлачан женама. Већ тада је имала великих психичких проблема. Убила се када је Тед ушао у љубавну везу са Асијом Вевил, иначе удатом за једног канадског песника. И она је била веома посесивна, захтевна. Силвија је после самоубиства постала веома славна феминистичка песникиња. У том тренутку, Асија и Тед нису могли да се венчају. Затим је и Асија извршила самоубиство, а убила је и седмогодишњу кћерку коју је добила од Теда. Два самоубиства и убиство детета. Потпуни ужас. Има и једна анегдота у вези са Тедом. На новогодишњој журци, три године после тих трагичних догађаја, његов сусед је сумњао да је Хјуз у вези са његовом супругом. И, вероватно је био у праву. Када се напио на журци, пришао је Теду и рекао: „Реци ми, како то изгледа бити, буквално, ’смрт за жене’”. То се дешава у животима песника, погледајте Лорда Бајрона. Нисам тај тип, и никако не бих желео да ми се то деси.

Како видите културну сцену на Балкану и у Европи?

Није битно како нешто изгледа, али ако на себи има добру етикету, она вреди милионе долара. Други проблем је тај што интелектуалци, куратори, сматрају да познају модерну уметност, а то није тачно. Кураторска елита уопште не разуме популарну културу. На пример, научна фантастика је јако потцењена. Толкин је добар пример, или писац Роберт Џордан који пише бескрајне фантастичне епопеје. Они то не схватају и презиру. Уметник који долази из тог миљеа, за њих не постоји, а то је велика грешка.

Чини ми се да сличан проблем постоји и у Србији? Званичне институције не желе да се баве супкултуром.

Неће поништити неку грану уметности ако се праве да онане постоји. Ако је то феномен у који можете да уперите прстом, заиста нема сврхе порицати га.Увек треба кретати од објекта, ја сам прагматиста. Уметност, колико год апстрактна била, подразумева нарацију. Прича вам причу, морате да је разумете.

Шта бисте саветовали овдашњим уметницима?

Ја сам прилично упућен, али ми на Западу не знамо много о уметности са ових простора. Уметници из бивше Југославије тешко се етаблирају на Западу због тога што људи немају представу о томе. Недостају и квалитетни музеји модерне уметности. Затвореност уметничког простора доводи до тога да уметници разговарају само међу собом, уместо да комуницирају са публиком.Рецимо, Иран се отворио, њихови уметници су постали веома популарни у богатом Дубаију, тамо за велики новац продају своје слике. Лепо је кад богати Арапи купују слике сиромашних уметника. Било би лепо да се нешто слично и овде догоди.