Putovanje svetom umetnosti

Edvard Lusi Smit, pisac, pesnik, kritičar, istoričar umetnosti i likovni kritičar, fotograf, predstavlja gosta koga bi svaka zemlja poželela. On je nedavno nakratko posetio Beograd, a povod za Smitov dolazak čini njegovu vizitu još značajnijom: ovaj čuveni engleski autor i vrsni poznavalac umetnosti planira da napiše monografiju o slikaru Milošu Šobajiću i da se bolje upozna sa njim u srpskoj prestonici.

Edvard Lusi Smit rođen je 1933. godine u Kingstonu, na Jamajci, a 1946. godine se seli u Englesku i obrazuje se na Oksfordu. On predstavlja intelektualnu pojavu koju je teško svrstati pod određenu etiketu. Autor je preko 100 knjiga, od kojih je više od 60 posvećeno umetnicima i umetnosti. Napisao je i veoma čitanu biografiju Jovanke Orleanke. Od istaknutijih dela koje izdvaja su „Pokreti u umetnosti od 1945. godine”, koja je prvi put štampana 1969. godine. Njegove knjige prevedene su na nemački, holandski, švedski, arapski, korejski, kineski jezik... U Beogradu je treći put: dolazio je dva puta pre pada Miloševićevog režima, a poslednji put 1999. godine, kada je bio kurator ovdašnjeg međunarodnog grafičkog bijenala, po drugi put.

Relativno ste čest gost? Kakvi su Vaši utisci o Beogradu?

Volim ovu zemlju, Beograd je vrlo gostoprimljiv grad, volim Kalemegdan. Ulice su žive, ima mnogo prostora za šetnju. Druga stvar koja mi se sviđa je ta što je Beograd multikulturalan grad, ima mnogo muzike i pozorišta, ljudi se bave pisanjem i poezijom. Rekao bih da to nije samo srpska, nego uopšte balkanska karakteristika.

Možete li da uporedite sadašnje vreme sa onim iz 1999. godine? U kulturnom i svakom drugom smislu? Da li je sada bolje ili gore?

Suviše sam kratko ovde sada da bih mogao da donesem taj sud. Ali, mogu da iznesem svoj utisak o Miloševićevom režimu i njegovom odnosu prema kulturi. Moguće je da uopšte nisam u pravu, ali čini se da nije bio toliko represivan što se tiče kulture. Ovde ste mogli da prikažete nešto što u Londonu nikada ne bi moglo da bude prikazano.

Zaista? Imate li neki primer?

Ja radim dosta obnaženih fotografija. Ljudi su mi ovde pokazali dosta magazina sa aktovima, i to su bili mejnstrim magazini. To je nemoguće u Engleskoj. Video sam, prošli put kad sam bio ovde, video-rad na kojem žena masturbira i doživljava orgazam. Ne mogu da se setim ko je to radio. Pitao sam ljude: „Da li ste imali problema da to prikažete ovde?” Rekli su mi, ne, nimalo, ali smo imali malo problema kada smo hteli da ga prikažemo u Berlinu.

Vi ste pisac, fotograf, istoričar, pesnik. Kako stižete da sve to postignete za jedan dan?

Ne volim da radim kada sam na putu, obično pišem kod kuće i više vremena provodim ubeđujući sebe da pišem, nego što stvarno radim. Moram da imam kompjuter koji je povezan sa internetom. Kada mi zatreba podatak, potražim na mreži i često dođem do nekog novog otkrića.

Možete li da nabrojite sve zemlje u kojima ste bili?

Bolje da ste me pitali gde nisam bio. Ove godine sam dva puta bio u Kini, zatim sam bio kući, pa u Hongkongu, pa u Santa Feu u Nju Meksiku. Pre godinu dana sam bio u Iranu. Veoma često sam u Italiji, Estoniji. Planiramuskoro da otputujem na moju rodnu Jamajku. Ne želim da budem prepoznat kao slavna ličnost, jer ljudi imaju određenu predstavu o vama i očekuju da je vi i ostvarite kada ih upoznate. To je nekako vidljivo na primeru engleskog pesnika Teda Hjuza, koji je bio oženjen Silvijom Plat, koja je izvršila samoubistvo. Poznavao sam i Teda, i nju i njegovu ljubavnicu. Ta lična drama postala je legenda u engleskim i američkim literarnim krugovima. Pošto ih jako dobro poznajem, znam da nije tako kao što je predstavljeno u popularnom smislu. Suviše je pojednostavljeno. Taj incident je upozorenje za svakog ko postane poznat.

Recite nam nešto više o tome…

Ted je upoznao Silviju na Kembridžu, i ona je odlučila da bude sa njim, bacila se na njega, takoreći, jer je bio vrlo privlačan ženama. Već tada je imala velikih psihičkih problema. Ubila se kada je Ted ušao u ljubavnu vezu sa Asijom Vevil, inače udatom za jednog kanadskog pesnika. I ona je bila veoma posesivna, zahtevna. Silvija je posle samoubistva postala veoma slavna feministička pesnikinja. U tom trenutku, Asija i Ted nisu mogli da se venčaju. Zatim je i Asija izvršila samoubistvo, a ubila je i sedmogodišnju kćerku koju je dobila od Teda. Dva samoubistva i ubistvo deteta. Potpuni užas. Ima i jedna anegdota u vezi sa Tedom. Na novogodišnjoj žurci, tri godine posle tih tragičnih događaja, njegov sused je sumnjao da je Hjuz u vezi sa njegovom suprugom. I, verovatno je bio u pravu. Kada se napio na žurci, prišao je Tedu i rekao: „Reci mi, kako to izgleda biti, bukvalno, ’smrt za žene’”. To se dešava u životima pesnika, pogledajte Lorda Bajrona. Nisam taj tip, i nikako ne bih želeo da mi se to desi.

Kako vidite kulturnu scenu na Balkanu i u Evropi?

Nije bitno kako nešto izgleda, ali ako na sebi ima dobru etiketu, ona vredi milione dolara. Drugi problem je taj što intelektualci, kuratori, smatraju da poznaju modernu umetnost, a to nije tačno. Kuratorska elita uopšte ne razume popularnu kulturu. Na primer, naučna fantastika je jako potcenjena. Tolkin je dobar primer, ili pisac Robert Džordan koji piše beskrajne fantastične epopeje. Oni to ne shvataju i preziru. Umetnik koji dolazi iz tog miljea, za njih ne postoji, a to je velika greška.

Čini mi se da sličan problem postoji i u Srbiji? Zvanične institucije ne žele da se bave supkulturom.

Neće poništiti neku granu umetnosti ako se prave da onane postoji. Ako je to fenomen u koji možete da uperite prstom, zaista nema svrhe poricati ga.Uvek treba kretati od objekta, ja sam pragmatista. Umetnost, koliko god apstraktna bila, podrazumeva naraciju. Priča vam priču, morate da je razumete.

Šta biste savetovali ovdašnjim umetnicima?

Ja sam prilično upućen, ali mi na Zapadu ne znamo mnogo o umetnosti sa ovih prostora. Umetnici iz bivše Jugoslavije teško se etabliraju na Zapadu zbog toga što ljudi nemaju predstavu o tome. Nedostaju i kvalitetni muzeji moderne umetnosti. Zatvorenost umetničkog prostora dovodi do toga da umetnici razgovaraju samo među sobom, umesto da komuniciraju sa publikom.Recimo, Iran se otvorio, njihovi umetnici su postali veoma popularni u bogatom Dubaiju, tamo za veliki novac prodaju svoje slike. Lepo je kad bogati Arapi kupuju slike siromašnih umetnika. Bilo bi lepo da se nešto slično i ovde dogodi.