Туристички аранжмани од 5.000 евра под лупом порезника

На тапету Пореске управе нису се нашли утајивачи пореза, односно они који нису пријавили зараду већу од 2,9 милиона динара,  већ су порезници покуцали на врата туристичких агенција. Од њих су тражили да им доставе податке о свим клијентима који су од 2018. до 2020. године на путовања годишње потрошили 5.000 евра.

Изостали су са листе приоритета порезника и они који су током прошле и претпрошле године куповали станове за готовину, без кредита, а само је од јануара до маја 2020. према подацима Републичког геодетског завода скоро 84 одсто укупних некретнина плаћено кешом.

Одакле? Ко их је куповао, чијим парама? При томе не пазари се некретнина за 5.000 евра, него за 50.000, 100.000, 500.000 евра па и милион и више.

Ако су порезници и те ствари проверавали, инкогнито, тако што су нотарима слали допис да им, позивајући се на закон, достављају податке о купцима станова, како би их порезници онда узели под своје, Пореска управа је о томе морала да обавести јавност. И подробно објасни зашто то ради. Само у том случају, када би Пореска управа изашла „испод вела тајне под којим ради деценијама”, допис туристичким агенцијама данас би била једна од редовних њихових акција. Али, пошто је пракса управе да о свему ћути, о зарадама естраде о њиховим (не)плаћеним порезима, о именима највећих дужника, о пореским рајевима, оваква реакција јавности је очекивана. Да ли ико може да се сети када су грађани у Србији добила податак и о једном једином утајивачу пореза који је процесуиран и коме је одузета имовина. Па никада.

Свесна или не својих последица, Пореска управа је направили медвеђу услугу туристичким посленицима, преко којих ће сада мало ко да уплати летовање. Него ће на одмор ићи преко агенције из Републике Српске, Македоније, Словеније и тако ће новац уместо у Србији, одлазити другима. А ми ћемо наставити да кукамо како је туристички сектор поднео велики терет пандемије и нудићемо им кредите које немају од чега да врате.

Како су се из Пореске управе Србије позвали на Закон о утврђивању порекла имовине и Закон о пореском поступку и администрацији у туристичким агенцијама су реаговали бурно питајући да ли је овај захтев у супротности са Законом о заштити података о личности, а онда и тврдећи да је ово још један удар на њихово пословање које је ионако угрожено од почетка пандемије.

Александар Сеничић, директор „Јуте” изјавио је за наш лист да је питање врло осетљиво и да су се нашли у ситуацији да ће их клијенти, посебно они који плаћају скупље аранжмане, од сада сигурно избегавати.

– Из године у годину највећи део промета, посебно када је реч о скупим аранжманима и иначе се не одвија преко агенција, а сада смо сигурни да ће то тако бити и убудуће. Ангажовали смо адвокате како би нам до краја разјаснили ову ситуацију, јер смо се нашли у позицији да са једне стране имамо обавезу да поштујемо прописе, а са друге да овако јавно причамо о томе да ћемо достављати податке о путницима који имају више новца – објашњава Сеничић.

У агенцијама наводе да су затечени оваквим захтевом посебно што је Закон о пореклу имовине усвојен у марту и нико до сада није говорио о овој обавези агенција. Чак иако је ово редован посао Пореске управе, плаше се да се то у јавности неће добро разумети те да ће путници радије избегавати туристичке агенције за уплате аранжмана, него да се излажу ризику да буду пријављени.

Како за „Политику” кажу у једној великој туристичкој агенцији, ово уопште није уобичајена пракса и било би занимљиво видети како би реаговали адвокати кад би Пореска управа затражила податке о њиховим клијентима који су платили скупе некретнине.

– У агенцијама, пре свега немамо матичне бројеве путника, нити то захтевамо од њих. Било би разумљиво да нам се траже информације уколико је реч о неком истражном поступку и за конкретног путника, а овако паушално је у најмању руку дегутантно. Предлажем Пореској управи да исте податке траже и од онлајн платформи попут букинга преко којих се овакви аранжмани најчешће и уплаћују – напомиње наш саговорник и тврди да само један одсто грађана уплаћује такве аранжмане, док се преко агенција када је реч о већим износима, уплати највише до три хиљаде евра и то за породице са више чланова.

Како су овакав допис Пореске управе доживели углавном као још један ударац на браншу која је инако у лошој материјалној ситуацији у агенцијама објашњавају да су порезници овакве информације могли да пронађу преко осигуравајућих кућа које агенције осигуравају од инсолвентности.

Сви подаци се преко централног регистра, односно е-управе сливају на једно место, па је било једноставније тако доћи до платежних туриста, јер се тамо налази све, па и уплаћени аранжмани.

Из Пореске управе наводе да су по Закону о пореклу имовине и посебном закону сви државни органи и организације, органи аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, имаоци јавних овлашћења, физичка и правна лица дужни, да на захтев управе, доставе податке којима располажу у року који она одреди и да пруже подршку запосленима у поступку прописаном овим законом. У складу са чланом седам, дефинисана је обавеза достављања података Пореској управи.

Одредбама члана 13, дефинисано је да Пореска управа утврђује увећање имовине у претходном поступку на основу података којима располаже и података које прикупи од других органа и организација, правних или физичких лица и упоређује их са пријављеним приходима у одређеном периоду. Уколико се у претходном поступку учини вероватним да у највише три календарске године код физичког лица постоји разлика између увећања имовине и пријављених прихода која је виша од 150.000 евра у динарској противвредности, Пореска управа покреће поступак контроле.

У процесима утврђивања порекла имовине које води, ова управа у потпуности поступа у складу са применом одредаба Закона о заштити података личности.