Универзум Владимира Величковића

Био је један је од наших највећих сликара, од оних људи који су Београд обогаћивали духом неформалне господствености и од оних карактера који су изазивали пажњу чак и кад ћуте. Академик Владимир Величковић (1935) напустио нас је изненада 2019. За све што нам је подарио, од срца али често и реско, оштро, не штедећи ни себе ни нас, одужујемо му се сада, двема поставкама које се отварају у размаку од два дана у два простора.

Велика ретроспективна изложба његових слика и цртежа пред публиком ће бити од данас у 16 сати у Музеју савремене уметности у Београду (на дан када ова кућа, чији је Величковић био и дугогодишњи председник Управног одбора, слави свој рођендан), док ће од петка у 19 сати пред посетиоцима у београдској Галерији Рима (са којом је овај уметник дуго и плодно сарађивао) бити избор његових цртежа.

Под називом „Владимир Величковић: фигура као израз егзистенције”, више од сто радова простираће се на свих пет нивоа музејског здања на Ушћу и евоцираће до 21. фебруара 2022. успомене на ствараоца чије је присуство незаобилазно у сагледавању развоја домаће и шире европске уметности. Најпре у контексту касних педесетих година 20. века, како истичу кустоскиње Светлана Митић и Жаклина Ратковић, када се у његовом стваралаштву уочава блискост са постнадреалистичким духом једног крила домаће уметничке сцене, потом у оквирима појаве нове фигурације током шездесетих година, а након одласка у Париз 1966, кроз даљи развој овог Величковићевог уметничког израза под окриљем француске нове фигурације. И, коначно, посебно осамдесетих година, када паралелно са успоном своје интернационалне каријере бива довођен у везу са „постмодернистичком цитатном стратегијом”.

Њих две потрудиле су се да ход кроз Величковићев прилично сложен универзум учине додатно пријемчивијим и занимљивијим јер поставку нису конципирале хронолошки већ пратећи одређене проблемско-тематске сегменте у раду уметника. Кроз десет одвојених целина – „Младост”, „Распећа”, „Тело у покрету”, „Места”, „Губилишта”, „Главе”, „Порекло”, „Животиње”, „Ништавило”, „Без имена” – обухваћен је опус који кореспондира са највишим дометима модерног и савременог сликарства.

– Сам Влада као уметник омогућава такав начин презентације, постављајући још као млад одређене тематске блокове које ће касније развијати, не ширећи се превише екстензивно већ мењајући идејну подлогу кроз њих. И сам наслов изложбе, рецимо, упућује на то да је та његова фигура, кад се појављује и кад се не појављује, заправо централна тема читавог његовог стваралаштва – прича нам Светлана Митић неколико дана пред свечано отварање.

Поред 13 радова из збирки МСУБ, ту ће бити они из Националног музеја модерне уметности – Центра „Помпиду” (Париз), Музеја савремене уметности (Загреб), Модерне галерије (Љубљана), Музеја савремене уметности (Скопље), Уметничке галерије (Дубровник), Народног музеја у Београду, Уметничке збирке САНУ, Уметничке галерије „Надежда Петровић” (Чачак) и других, као и из приватних колекција из земље и иностранства.

– Посебно скрећем пажњу посетиоцима на слику „Губилиште бр. 5” из 1977, која нам долази из Бобура, то је врло важно дело за његову каријеру јер је у првој сталној поставци тог музеја кадa је отворен била и она – истиче наша саговорница.

Документарни изложбени део – нешто што до сада није могло бити овако виђено када је Величковић у питању – представља фотографије и писма из породичне архиве уметника, уз филмски и видео-програм чије је емитовање предвиђено током трајања изложбе.

Светлана Митић додаје:

 – У обиљу материјала је и куриозитетна Владина фотографија на којој стоји у нашем музеју након његове изложбе из 1969, која је одржана управо у Салону музеја. Моћи ће да се погледају и његови рани цртежи, нека врста уметничког дневника, они нису завршили на зидовима, однегованог израза већ се на њима види како се развијао. А знамо да је код њега цртеж био изузетно важан и да је сам себе тумачио као великог цртача.

И управо ће та његова страст у мало другачијем, интимнијем амбијенту моћи да се види до 22. новембра и у просторијама Галерије Рима, која је овом делу његовог опуса посветила и шестотомну монографију „Величковић – цртежи 1955‒201”.

Како објашњава Невена Мартиновић, кустоскиња, биће ту радови настали између 1959. и 1971. (укључујући и један цртеж с почетка осамдесетих година), са фокусом на цртежима из шездесетих година као деценије која је за Величковића вишеструко историјски значајна.

– Шездесете године прошлог века представљале су динамичну и преломну деценију у његовом раду, чијим резултатима је гравитирао његов најранији корпус слика и цртежа, и из које ће у наредним декадама израсти импозантни опус и међународна каријера. Талентом и опсесивном посвећеношћу, строгом радном етиком и великим амбицијама, Величковић је већ у овој деценији створио дело чија је вредност препозната и потврђена наградама на најзначајнијим смотрама на београдској и југословенској ликовној сцени – на Бијеналу младих (Ријека, 1961), Октобарском салону (Београд, 1963), Тријеналу ликовних уметности (Београд, 1964)... Селекција цртежа подсећа на овај значајни период у његовом раду кроз репрезентативне радове међу којима су „Железничар” (1959) и „Утопљеник” (1962), пандани истоимених Величковићевих слика, композиција настала у Мајсторској радионици Крста Хегедушића 1962, „Распорени цвет” и „Фигура” са Бијенала у Сао Паолу 1963, као и „Слепи миш”, излаган на Париском бијеналу 1965. године – објашњава Невена Мартиновић.