Нисмо најгори у Европи

Са формирањем нове владе, а поготово избором донедавне вицегувернерке Народне банке Србије др Диане Драгутиновић за министра финансија, јавност је запљуснута изјавама, интервјуима, коментарима, па и обећањима одговорних да ће се латити одлучније антиинфлационе политике. Како НБС, тако и влада, односно ресорни министар финансија. С правом, рекло би се.

Годишња инфлација овог лета, мерена нашим стандардним анкетама, износи око 12, а према потрошачким ценама, онако како то ради Европа, и свих 14,9 одсто. По том невеселом резултату, Србија се не може подичити пред Европом, а још мање квалификовати за озбиљнијег кандидата за улазак у моћну европску породицу, која, такође, муку мучи са инфлацијом, али на далеко нижем нивоу – једва око четири процента. Та стопа је двоструко виша од циља Европске централне банке – „мало испод два процента”. Годишњи раст цена у читавој ЕУ, која броји 27 чланова, била је у јуну 4,2 одсто, подстакнута, између осталог, растом инфлације у чланицама са подручја централне и источне Европе. Изазвана рекордним ценама нафте, инфлација је у јуну у еврозони порасла највише откад је 1999. уведена заједничка европска валута. Прошлог месеца била је 3,7, а у јуну 2007. 1,9 одсто. Највећа привреда у ЕУ, немачка, забележила је у јуну једну од најнижих стопа инфлације од 3,4 одсто, али је ипак највиша у последњих 12 година за ту државу.

У Француској је инфлација, услед високих цена енергената и сезонског поскупљења свежих прехрамбених производа, догурала до годишњих 3,6 одсто. Највише у скоро 17 година.

Нама утеха могу бити, али само донекле, Летонија и Бугарска које су у јуну забележиле раст цена на мало д 17,5 односно 14,7 одсто, али оне су већ у ЕУ, а ми нисмо.

У свој тој инфлацији речи и богоугодних најава о потреби одлучније борбе против ње заборавља се чињеница – да се она сама собом храни и подстиче. Расту инфлаторна очекивања, кажу стручњаци билтена Макроекономске анализе и трендови у свом Конјунктурном барометру. Наравно да расту, не толико од саме приче о неизоставном обуздавању пожара цена, већ услед превелике количине обећања иза којих нема конкретних потеза.

Без сумње, за већину тих мера потребно је време. Колико? Месец, два, три… Традиционалних сто дана да се назру први резултати новог кабинета? Можда и више. Време нам, међутим, није савезник. Ни грађанима, а још мање тек изабраној влади од које се очекује да буде чврст антиинфлациони ослонац НБС и гувернеру Радовану Јелашићу. Инфлација, ипак, чини своје, а обећања да ће јој се, када за то дође час, некако доакати – не делује. Олако смо духа испустили из боце и сада треба јунак да га некако натера да се у њу поново врати. А то се „претњама” не постиже. Хладне облоге на врело чело добро дођу, али не дотичу узроке високе температуре.

Србија је, нажалост, једна од ретких земаља у Европи која упркос рђавом искуству са инфлацијом стално оболева од исте болести, одржава њена жаришта, која с времена на време букну, па се примире до нове ерупције. И то из године у годину, од старе до нове владе, па из почетка.

Као да не постоје земље и искуства из не тако далеког света у коме систем и његове институције раде свој посао, без обзира на то има или нема владе, министара, антиинфлационе или ко зна какве политике. Орук систем или ломљење преко колена, „шок терапија” у економији могу накратко донети резултат, али мука је што је неодржив на дуже стазе. А ми нисмо по томе познати. И 1994, с познатим „деда Аврамовим” антиинфлационим програмом направили смо чудо за свега неколико месеци и из хипер прешли у зону дефлације, али је нисмо одржали дуже од пола године. „Повампирила” се јер јој је то систем омогућио.

Сада, на срећу, нисмо у тој и таквој позицији, али економисти добро знају колико муке, стрпљења, снаге, политичке воље, одрицања… па и новца треба да се инфлација сведе на цивилизоване стопе – бар испод пет, ако не може три одсто.

Због тога се од нове владе, па и министарке финансија очекује да што пре изађу пред јавност са делотворним антиинфлационим програмом за чије припремање нису потребни ни ММФ нити Светска банка. Имамо, нажалост, довољно тог искуства, али не и истрајности да једном зауздану инфлацију одржимо у задатим оквирима. Не. Чим је једне године, као што је то било 2006. спутамо на лагодних шест, већ следеће испустимо дизгине и она скочи на десет процената. А чим се она дохвати друге цифре, ни 15 или 20 одсто нису немогућа мисија. Ваљда неће.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------------

Потрошачке цене више 0,7 одсто

Потрошачке цене повећане су у јуну 0,7 процената у односу на мај, а у према истом месецу прошле године 14,9 одсто, саопштио је Републички завод за статистику. Највише су повећане цене производа и услуга из области транспорта за 3,9 одсто, на шта је утицало поскупљење деривата нафте.

Цене хране и безалкохолних пића порасле су 0,6, одеће и обуће 0,5, док су алкохолна пића и дуван, услуге у ресторанима и хотелима и у образовању повећане за по 0,4 одсто.

Индекс потрошачких цена представља посебан индекс малопродајних цена, који се обрачунава по методологији усклађеној с препорукама за обрачун индекса цена на мало у Европској унији.

Танјуг