Дух Геца и Мајера

Давид Албахари, наш писац који живи и ради у Канади, 1998. године објавио је роман „Гец и Мајер” који је у Европи, САД и Израелу оцењен као један од најбољих о холокаусту. Неславни главни јунаци Гец и Мајер су двојица есесоваца који су били задужени за руковање озлоглашеном „душегупком”, камионом – гасном комором, послатом у Србију. Управо са овим возилом се у везу доводи и Петар Егнер (1922) који је ових дана у САД идентификован као гестаповац осумњичен за учешће у егзекуцијама Јевреја у Београду.

Гец и Мајер су заправо аутентичне личности, као и немачки официри који се помињу у књизи, њихова имена утврђена су на основу заплењене немачке документације. Роман је заснован на историјским чињеницама из бројних извора али је ипак, како аутор каже, прича која поштује чињенице у оној мери у којој то њој одговара.

– Имајући у виду тај ужасан злочин нациста, страдање Јевреја у Србији 1941/42. године, никада није касно пронаћи кривце. Пример из САД, нажалост, још једном доказује да је велики број ратних злочинаца измакао правди пронашавши уточиште тамо где су се осећали сигурно или где им је пружена подршка. Ликове у роману није било потребно измишљати, када се на основу документације јасно види ко је био одговоран за покретну гасну комору и логор на Сајмишту – каже Албахари који је ових дана у Београду.

(/slika2)Он је описујући у роману страдање јеврејске породице у Србији, заправо симболично описао судбину целе јеврејске заједнице током првих годину дана рата на овим просторима.

– Већи део породице мог оца страдао је у логору. Сви Јевреји у Србији изгубили су некога на Сајмишту – објашњава Албахари.

Ко зна како се осећају они попут Петера Егнера или Миливоја Ашнера (шеф усташке полиције у Пожеги који данас живи у Аустрији) када их шест деценија после Другог светског рата пронађу и позову на одговорност? Ево како је Албахари у роману „Гец и Мајер” описао замишљени сусрет са остарелим ратним злочинцима:

„Немогуће је, мислио сам, да су Гец и Мајер ишчезли као да су у земљу пропали, иако је, у ствари, најлакше било замислити да негде у трави, поред каквог пута, њихове кости труну у необележеном гробу. У два необележена гроба. Али, ма како то чудно зазвучало, нисам прижељкивао њихову смрт, већ сам очајнички жудео за њиховим животима. Желео сам да их сретнем, крепке или оронуле старце, да им се лица полако испуне борама и младежима, да се покажу њихови зуби или чује шкљоцање вештачких вилица, да седнем са њима на клупу пред сеоском кућом или у трпезарији старачког дома, да ослушнем како им ваздух шишти у плућима, како им удара срце и крче црева, да гледам како се ослањају на штапове, како трепћу под јарком неонском светлошћу, како им се пљувачка скупља у угловима устију. Ништа их не бих питао. Само бих седео поред њих и ћутао, и пуштао да их преплави моја тишина. И онда, када у њима не буде више ничега осим те тишине, када буду пливали у њој као рибе у мору, желео сам да се окрену према мени и да у њиховим очима, које су се напокон испуниле бојом, плавом или смеђом, разазнам да ме препознају иако ме никада нису видели, да знају да су пропустили прилику да ме упознају, да видим да памте.”