Сви владини савети

Оснивањем Националног савета за инфраструктуру, на чијем челу је председник државе Борис Тадић, Влада Србије заокружила је број својих привремених радних тела, односно савета, радних и експертских група, на тридесет. Осим овим саветом, председник Тадић, уз премијера, руководи и Саветом за националну безбедност.

Све до средине прошле године, на списку су била чак 93 савета. Иако се неки нису састајали годинама, укинути су тек у мају прошле године када је потпредседник владе Божидар Ђелић направио „чистку” и њихов број свео на 46. У међувремену, за протеклих годину дана, укинуто их је још 16. Међутим, како се показало, обичај је сваке владе да оснива различите савете, те би требало очекивати да се за мандата владе Мирка Цветковића оснује још неко саветодавно тело.

Занимљиво је да су пре 2001. године основана свега три оваква тела – Савет за питања старости и старења, Координационо тело за регионални развој и Одбор за неговање традиције ослободилачких ратова Србије, а онда је настала права помама за оснивањем савета па их је за шест година формирано чак 90. Од три савета из „Милошевићевог времена” укинут је онај коме је посао био неговање традиције ослободилачких ратова. За већину савета који су постојали протеклих година јавност готово да и није чула, а слична је ситуација и са онима који сада раде (за борбу против трговине људима, консолидацију „Заставе” , за контролу дувана, за Пројекат катастра непокретности и упис права у Републици Србији…)

Након петооктобарских промена као једно од првих саветодавних тела нове владе формиран је Савет за борбу против корупције. Иако је саветодавно тело владе, од самог формирања Савет за борбу против корупције није био у љубави са својим послодавцем – Владом Србије. Од оснивања ово тело је напустило чак шест чланова.

И око неких других савета дизала се велика прашина. То је био случај са Саветом за медијску промоцију Србије, који је основан у октобру прошле године на предлог Предрага Бубала, тадашњег министра за трговину и услуге. Амбициозна замисао врло брзо се нашла на мети критике. За председницу савета именована је Милка Форцан, потпредседница „Делта холдинга” што су многи протумачили као сукоб интереса, јер би она, како се говорило, могла свој положај да искористи за промоцију компаније за коју ради.

Генерални директор Мек Кен Ериксона Срђан Шапер, који је био предложен за једног од чланова савета одмах је рекао да не жели да учествује у његовом раду, а тадашњи саветник премијера Коштунице Срђан Ђурић и саветник министра Млађана Динкића, директор маркетиншке агенције „Фокус” Игор Авжнер, напустили су савет који је дошао на лош глас, одмах по његовом оснивању. У Влади Србије, кажу, да овај савет ни до данас није заживео, односно да само формално постоји.

И Савет за равномерни регионални развој на чијем челу је био Бајрам Омерагић нашао се на мети критике, пре свега захваљујући свом председнику који је повремено присуствовао седницима Владе Србије. Он се правдао да то чини на позив премијера Војислава Коштунице, јер је тема регионалног развоја топ-тема када се разговара о уласку у ЕУ. Уосталом, како је објашњавао, он није једини већ су ту и Тања Мишчевић, директорка владине Канцеларије за придруживање ЕУ, која чак има и своју столицу, и гувернер Радован Јелашић.

Неке од савета (за националну безбедност, национални инвестициони план, за сарадњу са Хашким трибуналом, за Косово и Метохију, за реформу државне управе) основала је влада као своја тела док су остали, попут Савета за права детета, за безбедност и здравље на раду, за спровођење стратегије развоја социјалне заштите, за реформу система пензијског осигурања, за одрживи развој, равноправност полова, основала поједина министарства и они су под њиховом ингеренцијом. Свега три савета имају префикс „национални” и то Савет за конкурентност, за сарадњу са Хашким трибуналом и новоосновани за инфраструктуру.

Чланови савета, тврде у влади, не примају надокнаду за свој рад. Према Закону о влади, њихова функција је да разматрају поједина питања из надлежности владе и дају предлоге, мишљења и стручна образложења. Обавезни су да извештај о раду подносе надлежном одбору најмање сваких 60 дана, а влади најмање сваких 90 дана. Ако је тако, онда се поставља питање како су неки савети који су престали да се састају, а камоли некоме да подносе извештај ипак опстали.