Бжежинског у помоћ

Тек што је формирана нова влада, већ су почела нагађања о њеној спољнополитичкој способности. Нажалост, сувише је мало анализа пропуштених прилика претходне владе. Нова влада не почиње од нулте тачке већ гради своју политику на основу успеха и промашаја претходне. Неке грешке претходне владе нису очигледне, а једна од таквих је та што у преговорима са страним партнерима није искористила свој хетерогени састав како би ојачала преговарачку позицију Србије у разговорима о будућности Косова и Метохије, ССП-у, и енергетском споразуму са Москвом.

У Србији је хетерогеност власти извор слабости, јер је српска политичка класа у претполитичком стању: не постоји општеприхваћена минимална дефиниција државног интереса, писана правила понашања се редовно крше, а неписаних једноставно нема; подела на независну извршну, законодавну и судску власт није суштински ни започела, а наши политичари се још плаше да раде на формирању професионалне државне бирократије.

Политичке елите држава које су превазишле претполитичко стање црпу своју снагу из идеолошке хетерогености и институционалне подељености. У својој најновијој књизи Збигњев Бжежински подсећа на један овакав механизам. Он тврди да је Вашингтон често користио поделу надлежности између извршне и законодавне власти, као и чињеницу да су различите партије контролисале две гране власти како би ојачао своје преговарачке позиције у билатералним или мултилатералним форумима. Представници извршне власти би некада користили надлежности Конгреса у спољној политици САД као изговор због којег нису у могућности да попусте страним партнерима. Претходно би, наравно, координирали ставове са Конгресом, то јест са припадницима противничке политичке партије.

Могућност да примене овакву преговарачку технику својим потомцима су несвесно створили амерички „очеви нације” када су крајем осамнаестог века писали предлог још увек важећег устава. Сврха поделе власти на извршну, законодавну и судску није била да олакша посао дипломатама већ да онемогући концентрацију власти. Спољнополитички аспект поделе власти је случајна, али корисна, последица домаћих политичких консидерација.

Институционално наслеђе Србије није омогућило српским политичарима коришћење исте преговарачке технике. То јесу, међутим, омогућили резултати прошлогодишњих (јануарских) парламентарних избора и интереси кључних међународних актера.

Парламентарни избори из 2007. резултирали су формирањем владе коју је сачињавала тврда фракција, чија је основна спољнополитичка карактеристика била нефлексибилност и њена фракционашка антитеза чију флексибилност су неки интерпретирали као знак слабости. Брисел и Вашингтон су је подржавали као мање зло од највероватније алтернативе. Запад је зазирао од могућности да СРС дође на власт уколико би дошло до распада ДС–ДСС коалиције. Већ сама ова ситуација је просто наметала Београду преговарачку технику коју Бжежински помиње. Међутим, тврда и мека фракција владајуће коалиције нису успеле да се синхронизују и да користе други део коалиције као изговор у преговорима о Косову и Метохији, ССП-у, и енергетском аранжману са Москвом.

Такође нису довољно експлоатисане могућности које су српској дипломатији отварале сличности у ставовима међународних актера. Не само да су сви актери експлицитно подржавали прикључење Србије Европској унији, укључујући ту наравно и Москву, већ су сви желели мирним путем да постигну свој често опречни циљ, као што је рецимо питање независности КиМ или енергетски аранжман. Србија је превише времена трошила на идентификовање разлика у циљевима међународних актера, а сувише мало пажње се придавало њиховим сличностима. Требало је креативније искористити чињеницу да од 2000. године на балканској шаховској табли сви важнији играчи желе победу мирним путем, јер је то омогућавало Србији да купује време и да добро промисли сваки потез.

Дуалност владајуће коалиције и страни интереси су релативно лако могли да се искористе као адут у преговарачким процесима о Косову и Метохији, ССП-у и енергетском аранжману. Јаке унутрашње и спољне струје су разбиле о хридину нефлексибилни чамац тврде фракције. Народњаци не само да нису успели да осмисле политику којом би задовољили захтев српског становништва да уједно сачува КиМ и обезбеди бољи живот становништву већ су се сасвим изгубили у комплексним лавиринтима постмодерне Европске уније. Себи и грађанима су наметнули дилему за коју нису имали одговор – како сачувати КиМ и уједно наставити европске интеграције.

Професор политичких наука на Школи за дипломатију 
и међународне односе Сетон хол универзитета у САД