Субота, 27.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
СУДБИНЕ

Војник који је одбио одличје

Генерал-пуковник Томислав Симовић није желео Орден братства и јединства, које му је додељен када је почео распад земље
Мајор Симовић, Колубара 1972. (Фотографије лична архива)

Десило се то први пут од августа 1943. када је ово одличје установљено.

Високо признање, дванаесто у рангу одличја негдашње заједничке државе, укинуто је и одјездило је у заборав с нашим братством и јединством које је потрајало мање од пола столећа. Два месеца раније, дакле децембра 1991, Симовић је поднео оставку на место министра одбране Републике Србије у пакету с владом премијера Драгутина Зеленовића, после 106 дана проведених на реченој дужности.

Али, не само то! Главни актер „скандала” генерал-пуковник, као бивши министар одбране, фебруара наредне године поднео je и неопозив захтев за пензионисање, показујући да је доследан у свему.

Истина, прва жртва рата

Многи су се надали, а неки и уплашили, да би генерал након тога могао да се баци на писање мемоара. Тај случај је недавно добио епилог: исписивао је своја давна и скорашња сећања годинама и довршио их. Али, нема разлога за бригу, јер отиснуо је само два примерка и наменио их ћеркама и ником другом. Јер, није их написао да би се хвалисао и исправљао криву Дрину, већ да би потомцима испричао ко је био и чиме се бавио док је избијао из куће.

– Одувек сам веровао да се десило само оно што је записано – рекао је недавно. – Падало ми је на памет да бих и ја ту могао да допринесем својим сведочењем о догађајима од последњег светског рата наовамо, а поколебало ме је то што је након распада Југославије свако кројио историју како му се прохте, да истина посустаје.

Знао је да је прва жртва сваког рата истина, а понадао се да би бар сада могли да је поштеде. Узалуд, наравно, а он у томе није желео да учествује.

Примио нас је срдачно у свом скромном дому у ком се скрасио скупа с млађом ћерком и њеном породицом, окружен књигама и успоменама. Непосредан је: одмах је предложио да се заборави на протокол и у разговору пређе на „ти”, што је прилично компликовано јер је генерал Томислав, иако чио и младолик, увелико зашао у осамдесет осму.

Рудничко-таковски крај познат је и по томе што војни позивари, ако би се какво зло надвило над народом и отаџбином, нису морали да залазе у варошице, села и засеоке. Свака мушка глава одмах би у шареницу потрпала пресвлаку, пар вунених чарапа и прегрш сувих шљива, опростила би се од фамилије и отпешачила до прве војне јединице. Такви су одувек, па и не чуди што су четворица њих после последњег светског рата с поносом понела чинове генерала, а један отпловио до чина адмирала, које су стекли радећи часно на неким од најодговорнијих положаја у негдашњој ЈНА.

– Рођен сам надомак Доње Врбаве – почео је генерал Тома исповест. – Тешко да би нас неко без муке нашао на географској карти. Науковао сам у селу, два километра од куће, а мој отац је својевремено морао због школе да клипше чак до Враћевшнице. Били смо десеточлана патријархална породица: и да не беше рата, живот бих провео чувајући све крупнију стоку радећи од уранка до заранка и подижући потомство, као „сав нормалан свет”. Школа је била четвороразредна, саграђена као поклон бригадног генерала Спасоја Тешића још у време Краљевине Југославије. Било је то његово враћање дуга родном крају.

Памти да су кроз село пролазиле разне војске: неке да регрутују млађе ако већ нису отишли у рат, неке да попљачкају ако је шта преостало, а неке да пострељају ако кога нахватају.

– Већ у јесен спознаћемо најгора злодела Немаца, кад су октобра 1941. стрељали децу и њихове учитеље у Крагујевцу – уздахнуо је. – Ми смо тај и друге покоље преживели скривајући се са стоком и нешто хране у планини, по шумовитим врлетима. Једино им није измакао наш комшија Станимир Радовановић, предобар младић, гимназијалац и скојевац, јер га је за кревет приковао ТБЦ. Била је то освета за заседу коју су им поставили партизани и четници док су надирали ка Горњем Милановцу. Нешто касније, поново су их дочекали партизани, овог пута с много више успеха, па нам је зато било суђено да до ослобођења више времена проводимо у збегу, него код куће. Тада су нам спалили школу, а затим бомбардовали и Милановац.

Са супругом, ћеркама и унуцима

О тој заседи, кад су уништили неколико немачких тенкова, доцније му је причао народни херој Петар Грачанин, тада деветнаестогодишњак, који је одонда постао – заклети тенкиста.

– Занимљиво је да нам је школа радила све време – присећа се генерал. – Муж учитељице Милке био је у заробљеништву, а она с малим сирочетом. Јесте да данас нашу сеоску школу похађа само петоро ђака, али је тада била препуна деце, а она је предано обављала свој посао. Током рата прикључиће јој се као помоћ и млада плавокоса Љубица, учитељица избегла из Хрватске, из Глине, која је у пртљагу донела и ужасавајућу причу о невиним људима спаљеним скупа с црквом.

Тако су дочекали септембар 1944, партизане, црвеноармејце и слободу.

– Тих дана, на вечерњој седељци, деда-стриц Раденко расекао је јабуку попреко, па показао народу око огњишта како је семе обликовало петокраку, тврдећи да је Бог одлучио да ће светом владати управо петокрака – насмејао се. – А комшија Обрад му је љутито узвратио да се и у пресеченом парадајзу може разазнати крст! Памтим жестоку „теоретску расправу” о томе ко је у праву.

Реална гимназија у Горњем Милановцу деловала је као луксуз, али њему је отац наменио да настави школовање. Живео је као подстанар у дому Миткета Мечке, али убрзо је постао такорећи члан његовог домаћинства.

– А мени све ново и другачије. Био сам сведок израстања Милановца од забите варошице до града: електрика, јавна расвета, радио, разглас. И све је ту, надохват, не мора сатима да се клипше до апотеке или продавнице. Предвече по граду корзо! Чудо!

Отац га је редовно обилазио петком, на пијачни дан, кад би завирио и у школски дневник. У један мах поче да га наговара да, кад дође време, упише ветерину или бар шумарство.

– Вероватно сам га страшно разочарао када сам конкурисао за Војну школу, али испоставиће се да је то била моја „добитна комбинација” која ће ми донети успешну каријеру у ЈНА.

Школовање је започео 1950. године у Крагујевцу као питомац Пете класе, али док је био на распусту школа се преселила у Сарајево, па је и он кренуо за њом. Прича затим да су учили махом из руских уџбеника, али да су након Резолуције ИБ-а прешли на америчке, те тако „проширили знање” и из неких других области. Из политике, на пример.

– Почео сам са службом 1953. у Неготину као потпоручник – наставио је причу. – Још памтим да је било војника старијих од нас официра. Али тај, наизглед, преседан постојао је и у самој војсци, јер се догађало да неки стари официр прекаљен у рату буде подређен млађима. Али, завршио сам школе и бројне семинаре и курсеве, а Вишу војну академију тек 1985. Пре тога сам у чин потпоручника произведен 1953, поручник сам постао 1956, унапређен у капетана четири године касније. Пуковник сам постао 1976, а чин генерал-мајора заслужио 1981. године.

Симовићи на окупу

Шест прекоманди

За тридесет девет година активног војног стажа био је прекомандован шест пута с правом на армијски додатак и још три пута без те привилегије. У шест наврата пратила га је и породица, а остало је провео као „самац”. У међувремену променио је 20 дужности.

Давне 1992. године догодило се нешто што је, случајно или намерно, промакло брижним хроничарима свега и свачега, иако је било неминовно: генерал-пуковник Томислав Симовић одбио је да прими Орден братства и јединства.

– Таква је војска, не може другачије – одхукнуо је. – Али, стекао сам сијасет добрих другара, и међу официрима и међу војницима, а то богатство нема цену. Неке сам испратио, неки су још ту. А да ли је било и разочарења – било је. Најнепријатније које сам доживео био је онај фамозни 14. конгрес СКЈ који нам је наговестио скори крај. Наравно да сам био члан партије, до тада. Морам да споменем и два најлепша догађаја: први, када ми је поручник Влазними, Албанац, у Рожајама суморно рекао да у случају каквих сукоба он заправо не зна на кога би пуцао, а други у Куманову, кад нико од окупљених официра те 1991. године није желео да напусти ЈНА, а затим сви поустајали и запевали „Од Вардара па до Триглава”, па сад рачунам да ми је то било друго полагање војне заклетве. Али неке колеге су ме и разочарале, мада о њима не желим да причам нити да им спомињем имена, а зна се зашто. Уосталом, све сам рекао кад сам одбио онај Орден братства и јединства. За част се понекад ваља и жртвовати, а то сам дознао још као дете, пренео ми мој покојни деда.

Војничка част

Милош Обилић је 1389. ушао у легенду и народни епос, па данас нема породице а да бар једно мушко дете није понело име по њему.

Ко није чуо за Стевана Синђелића, јунака са Чегра 1809. године? Па, у Србији нема варошице а да нека улица или бар сокак нису названи у спомен на његово херојство. Током мајског преврата 1903. године догодило се нешто важно што је историја беспотребно прећутала. Наиме, уз краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, страдало је 208 војника и официра затечених у Старом конаку и око њега. Они су знали шта им се спрема, али су остали уз суверена јер нису хтели да погазе војничку заклетву.

И случај Драгутина Гавриловића и његових сабораца из 1915. године ушао је у уџбенике, мајор Милан Тепић посмртно је проглашен за народног хероја несрећних ратова деведесетих, а безименим јунацима којима је част била преча од живота не зна се број. Ко да заборави оне младиће с Кошара који су се храбро испречили далеко бројнијим припадницима ОВК и регуларној армији Албаније, а уз несебичну логистичку подршку авијације оне „милосрдне” алијансе.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

milojica dragicev
Svaka cast i autoru i akteru.
Pera Vol
Juga bila i ostala prevelika tuga.
Aleksandar Milenkovic
U čemu je podvig i poredjenje sa junacima?
DjoleP
Pravi heroji ostaju anonimni... i nemi!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.