Важно је рећи истину

Александер Тејлор (1931), универзитетски предавач у пензији, једно време живео је у Данској као професор Фулбрајтове фондације, а сада је професор емеритус на Универзитету државе Конектикат. Дуго се бави издавачким послом, основао је два књижевна часописа, и директор је издавачке куће "Curbstone Press". У његовој поезији видљиви су трагови песничких покрета који су се у Америци појављивали у другој половини 20. века.

Мој главни посао је издаваштво, али је на моју песничку каријеру утицало рано откриће латиноамеричких песника и песника шпанског говорног подручја: Антонија Маћада, Ернеста Карденала, Рубена Дариа, Ото Рене Кастиља… Њиховој поезији ме је привукла социјална компонента, то што су писали о стварним људским проблемима и тешкоћама свакодневице, о одговорности грађанина који не следи слепо правила владајуће политике већ тежи да их промени, да ствари учини бољим. Не занима ме толико апстрактна или контемплативна поезија. Желим да пишем и објављујем поезију која ће утицати на промене у друштву.

Данас је, у политичком смислу, у САД врло лоше време. Ако сте добар грађанин, требало да би да критикујете америчку спољну политику. Свестан сам да као земља нисмо баш популарни. Написао сам песму под називом "Песма председника Регана" која подсмешљиво указује на Реганово мешање у политику Латинске Америке, што је по међународном праву незаконито. Зато мислим да на такве ствари треба указивати све док људи не увиде истину. Читам књигу Дајане Џонстон која говори о томе како америчка влада манипулише у односу на Србе, и о врло компликованом политичком проблему на Балкану.

Зависи од земље у којој живите. У Софији су ме питали да ли се плашим да кажем неке ствари о својој влади. Рекао сам им да се не плашим јер песници су у Америци толико небитни да их нико не би убио. Али, зато су неки латиноамерички песници били убијени. Ото Рене Кастиљо, познати гватемалски песник мучен је до смрти због онога што је писао. У Латинској Америци постоји јака поетска традиција и поезија тамо заиста има одјека. Надам се да и у Америци можемо да утичемо на промене. О томе говори пример песника Сема Хемела који пише антиратну поезију. Председник Буш позвао га је на поетско вече у Белу кућу, али је Хемел одбио позив, огорчен због америчке спољне политике. Затим је преко Интернета позвао песнике, који су се масовно одазвали реагујући против политике Беле куће. Стигло је на хиљаде песама и објављена је књига "Песници против рата", уз поетске поруке које одбијају сарадњу са владом.

Зовемо се и независни издавачи, јер нисмо део великих корпорација. Већину медија и издавачких кућа данас у Америци контролише неколико великих компанија. Мало је издавача и листова који су стварно независни. Треба мислити о утицајима тих великих корпорација али, ипак, ваш је избор онога што ћете рећи и урадити. Једна квекерска изрека каже да је важно рећи истину онима који имају моћ. Зато песници који се супротстављају самоцензури, пишући о неправдама у политици, укључују и предочавају много ствари.

Надам се да је то могуће. Нешто слично дешава се и сада у Београду, срећу се писци из Русије, Кине, Босне, Америке, Србије. Мислим да смо више слични него што смо различити. Прошле године био сам на сличним сусретима у Софији. Разговори су били усмерени на унапређење међунационалног разумевања. Овога пута покренућемо иницијативу штампања балканске поезије на енглеском. Језик ће бити препрека, биће нам потребно неколико година за овај пројекат, али то ће нас зближити. Важно је само развијати дух толеранције за мишљење другог. Знам да је то тешко, посебно када се у све уплете политика, и да будем искрен, не верујем ниједној влади. Данас је опасно то што су велике компаније мултинационалне и способне су да контролишу наше животе. Много је експлоатације, профит постаје једино битан, а велике компаније свакако не занима моја или ваша добробит. Треба радити на томе да уздигнемо човека, а не да га терамо на дно.

Један познати виц говори о човеку коме су саветовали да не одустаје од редовног посла када је рекао да жели да буде песник. Тешко је, уколико нисте романописац који је имао прилику да буде гост Опре Винфри. Када је о читању реч, педесет процената Американаца није прочитало књигу у прошлој години. Превести страну књигу је скупо, али имамо преводе важних писаца као што су Изабел Аљенде, Жозе Сарамаго, и други. Међутим и издавачи су под притиском да објављују књиге од којих ће имати брзу зараду.

На јучерашњем отварању 44. београдског међународног сусрета писаца иностраним и нашим писцима обратио се Срба Игњатовић, председник Удружења књижевника Србије, који је као основни принцип овог скупа означио жељу за узајамним упознавањем, превођењем и врло конкретним договорима. Скуп је поздравила и помоћник министра културе Ивана Димић, а Драган Драгојловић, председник Одбора за међународну сарадњу нагласио је да ће овим сусретима присуствовати више од 50 страних писаца, из више од 20 земаља. Уследило је представљање Антологије српске поезије 20. века на пољском језику, коју је у два тома приредио и превео Гжегож Латушински. Антологија приказује поезију 140 наших песника, и како је Латушински рекао, богат арсенал поетског израза, маште и техника. Књига је подељена на две целине. Први део антологије посвећен је песницима који су стварали у сенци рата и тоталитаризма, и почиње Милошем Црњанским. Други део односи се на стваралаштво млађих песника, рођених после Другог светског рата, и завршава се песмама Ане Думовић. Међународни сусрет писаца трајаће до 3. октобра, писци ће бити учесници пленарних седница и књижевних вечери, а посетиће и Сремске Карловце, Нови Сад, Бијељину, као и Косово и Метохију.