Време је за реформу судства

У рубрици Међу нама 7. октобра је објављен допис Чедомира Николића „Различити критеријуми у истом правном случају”. Аутор тог дописа није једини који је незадовољан нашим судством. У његовом случају није реч у разлици у критеријумима, већ о нечем другом. Николић се пита да ли ће моћи да наплати своја потраживања услед протока времена иако је судски спор формално добио. Чудновато је суђење када се у једном спору четири пута доноси пресуда у корист тужиоца, а истовремено Виши суд толико пута укида наведену пресуду. Тим горе што је Виши суд био приморан да одреди другог судију. Морамо се запитати коме је потребно овакво суђење. Мислим да овај случај не би требало да код судских органа не буде разматран. Истина, тешко је то, јер се судије, као и тужиоци, позивају на самосталност и независност. Питам се да ли је потребна толика самосталност да судија или ма ко други не одговара никоме за свој рад.

И сам имам сличан проблем као господин Николић. За неки месец навршиће се три године откако моја тужба лежи у фиоци судије једног београдског суда. Тужени за то време ради свој посао који му се оспорава. Одуговлачење спора свакако му одговара. Преоптерећеност суда не може да правда што је протекло оволико времена а да се спор не решава.

Већ дуже време се говори о реформи правосуђа, за које влада опште мишљење да је корумпирано. Мислим да су грађани у праву. Сигурно је, међутим, да постоји и велики број часних судија. Сматрам да би реформа требало да подразумева пријем више младих судија (на срећу, то је и учињено, додуше у мањем броју) и смену руководећег кадра.

Захваљујући штампи, а првенствено „Политици”, читаоци се годинама обавештавају о злоупотребама и слабостима судија, као и у тужилаштву, полицији и органима управе. Тужилачка страна споро реагује, а многа кривична дела застаревају. Тужиоци одустају од већ подигнутих оптужница. Због чега? Судови враћају тужилаштву оптужнице на исправке. Тако је „Политика”, на пример, 22. новембра 2020. године објавила текст „Ваљевски ’врућ кромпир’ четврти пут враћен тужилаштву”.

Нисмо без разлога на 33. месту у свету по заступљености криминала, али се не бих сложио с констатацијом Истраживања Глобалне иницијативе за 2020. годину да групе у стилу мафије у Србији уживају заштиту политичких личности. Сматрам да је то ипак „мантра” Запада.

Милан Кукић,
Београд