Важно је рећи истину

После дужег времена америчка књижевност биће представљена у оквиру Београдског међународног сусрета писаца, који је свечано отворен јуче, у сали Задужбине Илије М. Коларца, по 44 пут. Гости Удружења књижевника Србије су и чланови америчке делегације: Александер Тејлор, Џејмс Скали, Питер Купер, Адам Соркин и Корина Стирб. Изабране и нове песме Александера Тејлора објављене су и код нас, у преводу Драгана Драгојловића и у издању Књижевног атељеа МЛД, под насловом "Сневање на капијама гнева".

Александер Тејлор (1931), универзитетски предавач у пензији, једно време живео је у Данској као професор Фулбрајтове фондације, а сада је професор емеритус на Универзитету државе Конектикат. Дуго се бави издавачким послом, основао је два књижевна часописа, и директор је издавачке куће "Curbstone Press". У његовој поезији видљиви су трагови песничких покрета који су се у Америци појављивали у другој половини 20. века.

За које људске вредности се залажете као писац и издавач?

Мој главни посао је издаваштво, али је на моју песничку каријеру утицало рано откриће латиноамеричких песника и песника шпанског говорног подручја: Антонија Маћада, Ернеста Карденала, Рубена Дариа, Ото Рене Кастиља… Њиховој поезији ме је привукла социјална компонента, то што су писали о стварним људским проблемима и тешкоћама свакодневице, о одговорности грађанина који не следи слепо правила владајуће политике већ тежи да их промени, да ствари учини бољим. Не занима ме толико апстрактна или контемплативна поезија. Желим да пишем и објављујем поезију која ће утицати на промене у друштву.

Могу ли у једној личности да постоје истовремено добар грађанин и непослушни уметник?

Данас је, у политичком смислу, у САД врло лоше време. Ако сте добар грађанин, требало да би да критикујете америчку спољну политику. Свестан сам да као земља нисмо баш популарни. Написао сам песму под називом "Песма председника Регана" која подсмешљиво указује на Реганово мешање у политику Латинске Америке, што је по међународном праву незаконито. Зато мислим да на такве ствари треба указивати све док људи не увиде истину. Читам књигу Дајане Џонстон која говори о томе како америчка влада манипулише у односу на Србе, и о врло компликованом политичком проблему на Балкану.

Да ли верујете да поезија, стварно, може да промени начин на који људи размишљају?

Зависи од земље у којој живите. У Софији су ме питали да ли се плашим да кажем неке ствари о својој влади. Рекао сам им да се не плашим јер песници су у Америци толико небитни да их нико не би убио. Али, зато су неки латиноамерички песници били убијени. Ото Рене Кастиљо, познати гватемалски песник мучен је до смрти због онога што је писао. У Латинској Америци постоји јака поетска традиција и поезија тамо заиста има одјека. Надам се да и у Америци можемо да утичемо на промене. О томе говори пример песника Сема Хемела који пише антиратну поезију. Председник Буш позвао га је на поетско вече у Белу кућу, али је Хемел одбио позив, огорчен због америчке спољне политике. Затим је преко Интернета позвао песнике, који су се масовно одазвали реагујући против политике Беле куће. Стигло је на хиљаде песама и објављена је књига "Песници против рата", уз поетске поруке које одбијају сарадњу са владом.

Какав је у Америци положај издавача који се супротстављају општеприхваћеном мишљењу?

Зовемо се и независни издавачи, јер нисмо део великих корпорација. Већину медија и издавачких кућа данас у Америци контролише неколико великих компанија. Мало је издавача и листова који су стварно независни. Треба мислити о утицајима тих великих корпорација али, ипак, ваш је избор онога што ћете рећи и урадити. Једна квекерска изрека каже да је важно рећи истину онима који имају моћ. Зато песници који се супротстављају самоцензури, пишући о неправдама у политици, укључују и предочавају много ствари. 

Да ли стварно верујете у свет без разлика, нешто слично оној Леноновој визији?

Надам се да је то могуће. Нешто слично дешава се и сада у Београду, срећу се писци из Русије, Кине, Босне, Америке, Србије. Мислим да смо више слични него што смо различити. Прошле године био сам на сличним сусретима у Софији. Разговори су били усмерени на унапређење међунационалног разумевања. Овога пута покренућемо иницијативу штампања балканске поезије на енглеском. Језик ће бити препрека, биће нам потребно неколико година за овај пројекат, али то ће нас зближити. Важно је само развијати дух толеранције за мишљење другог. Знам да је то тешко, посебно када се у све уплете политика, и да будем искрен, не верујем ниједној влади. Данас је опасно то што су велике компаније мултинационалне и способне су да контролишу наше животе. Много је експлоатације, профит постаје једино битан, а велике компаније свакако не занима моја или ваша добробит. Треба радити на томе да уздигнемо човека, а не да га терамо на дно.

-----------------------------------------------------------

Пиши песме, али остани на послу

Може ли у Америци да се живи од поезије, колико Американци читају?

Један познати виц говори о човеку коме су саветовали да не одустаје од редовног посла када је рекао да жели да буде песник. Тешко је, уколико нисте романописац који је имао прилику да буде гост Опре Винфри. Када је о читању реч, педесет процената Американаца није прочитало књигу у прошлој години. Превести страну књигу је скупо, али имамо преводе важних писаца као што су Изабел Аљенде, Жозе Сарамаго, и други. Међутим и издавачи су под притиском да објављују књиге од којих ће имати брзу зараду.