Рубенс на журци у Мајамију

Баш је тако нешто требало прози Саше Обрадовића. Мало журке у другом делу у топлом Мајамију који би разбио помало класичну атмосферу прича и романа чије су теме извучене из литературе. Постмодернистичка обрада већ написаног која је врхунац имала у првој Обрадовићевој збирци приповедака „Улазак у замак“, а чијим се оруђима писац служио и у роману „Мардијан је најзад мртав“, на делу је и у „Врту љубави“. С тим што овога пута нова прича не настаје на маргинама лектире, већ у погледу на Рубенсову слику око које настају сви заплети.

Без сваке сумње, то је занимљива литерарна игра која ће у трећем Обрадовићевом прозном кораку бити ближа свакодневици, актуелном, како год, те самим тим и некако пунија живота (постоји ли у речнику књижевних термина), пунокрвнија, живља од постмодерне која се интелигентно али помало хладно игра класиком. Party, други део „Врта љубави“ смештен у наше доба, експлодираће, не без последица, и својом еруптивном playboy емоционалношћу, уз све мане, направити један јачи рез у Обрадовићевој поетици.

Први део „Врта љубави“ догађа се у Антверпену 1625. године и за главног јунака има фламанског мајстора Питера Паула Рубенса, тачније његове брачне неспоразуме са Изабелом Брант која открива супругово неверство. Баш као и у претходним делима, Саша Обрадовић (Ваљево, 1968) врло темељно и пажљиво оживљава епоху у коју је сместио свој роман, конципирајући први део око забаве коју приређује тамошњи стари градоначелник Нико Рококс. А онда, након читаочевог повесног уљуљкивања које је, када се о књигама овога писца говори, редовно пријатно, долази већ поменути други део Party, 31. децембар 2000, Корал Гејблес, Мајами, и још једна журка коју поводом дочека новог доба организује тамошњи градоначелник Ник Вилоуби, за своје познанике и пријатеље, богаташе, џет-сет Мајамија. Дакле, две просторно и временски удаљене журке које свакако личе једна на другу. Заједно са заплетима из прошлости, обе остављају читаоцу могућност да сам изврши пројекцију и запита се нису ли се препознатљиви портрети жена са Рубенсових слика претворили у фотке „Плејбојевих” разголићених цица које се шеткају око градоначелника Вилоубија. 

То, међутим, није крај игре. Следи трећи део, смештен у Њујорк и Амстердам у времену садашњем, па „Врт љубави“ доспева и до Менхетна, где се поставља питање ко је онај који роман приповеда. Испада да су сва претходна поглавља која смо прочитали заправо делови романа чију списатељицу упознајемо у Америци, крај сликара који прави своју верзију једне од најчувенијих Рубенсових слика. При том, Рубенсова дела саставни су део сва три заплета. Онога у Антверпену када Рубенс ствара, онога у Мајамију где се копија слике појављује готово неприметно тек као детаљ у сценографији журке, и трећег у коме њујоршки сликар прави свој „Врт љубави“, чиме добијамо још једно временско и просторно транспоновање, још једну варијацију, изобличавање, да ли бисмо погрешили ако бисмо рекли: још једно легално фалсификовање живота?!

Иако је поглавље Party можда најинтересантнији део романа, Саша Обрадовић, може бити, боље, темељније, са више пажње приповеда у оном делу књиге у коме је главни јунак сликар Рубенс. Већ у другом делу могло би нам се учинити да је писац помало пожурио, да је увео сувише велик број ликова за толико простора, те да поједине ликове није сасвим прецизно испрофилисао или да је пре преко њихових биографија прешао сувише брзоплето, колико год то инстант животу у Мајамију заправо одговарало.

Можда би се могло поставити и питање да ли су роману биле потребне додатне верзије већ испричаних прича и епилога, као и понека уметнута епизода на самом крају.