О умирању и досади

ФОРМАТИРАЊЕ
Уместо летњефестивалски панонски град нискокалоричне забаве, Нови Сад је постао поприште бесмислених страдања. Само жалосно збрајање судара и пожара дало би слику „места из којег тама веје” уместо очекиваног рама за композицију равничарског блуза. У животу демантована идила спорости и спокоја можда се успешно чува само у књижевности средњоевропског простора, где се непрестано репетира идеја о тихом и лаганом умирању од досаде.

Као што је Слободан Тишма пре неколико година Нови Сад преточио у меланхолични и безвољни Урвидек, тако би сада у новопокренутој библиотеци „Нојзац” могао да се сачува сан о предезгитовској, космополитској природи града у коме, баш као и иначе у равници, ништа није каквим се на први поглед чини.

Роман нама непознате аустријске списатељице Марлен Хаусхофер (1920–1970) увод је у новосадски подухват реанимације идентитета. Мансарда (Футура публикације 2008, превод Реље Дражића) загрцнута је прича о љубави и смрти које се хватају укоштац око привидно обичног, сивог живота у провинцији. Домаћица, мајка и супруга живи спокојно свој мали живот опасан навикама и компромисима све док се у поштанском сандучету не почну појављивати чудне пошиљке из прошлости. У жутим ковертама стижу одломци њеног дневника, писаног пре седамнаест година, у време кад се опорављала од необичног психосоматског поремећаја.

За разлику од бунтовница из историје и романа које су одбијале да говоре, јунакиња Хаусхоферове одбија да – чује. Падајући у потпуно глувило, млада жена потврђује све зле слутње и подозривост родитеља, свекрве, супруга; њен поремећај постаје издаја њиховог поверења. Одвојена од мужа и детета у заточеништву које је терапија и терапији која је заточеништво, већи део дана проводећи у бесциљном лутању или таворењу у кућици где јој друштво прави само сурови ловац који малтретира свог пса и његова припроста љубавница, јунакиња романа Марлен Хаусхофер грчевито покушава повратак нормалности. Но њен је грч у исти мах и безусловна предаја: болест и здравље једнако подсећају на њену нежељену изузетност. „Располажем само даровима с којима се ништа не може започети у овом свету у коме морам да живим”, каже јунакиња о себи, свесна да ни време ни оздрављење нису пуно променили њен приватни пакао. Иако се излечила од глувила, свет јој није постао ништа приснији но пре. Марлен Хаусхофер уредним, строгим и до безличности једноставним језиком предочава суспрегнути бол и бес који раздиру њену јунакињу. Жеља да умакне из строго контролисане идиле грађанског живота остала је неиспуњена до краја, али је бар научила да уз помоћ малих ритуала бекства истрпи свет који јој није дом.

Једини интиман, но у исти мах и застрашујући, однос јунакиња Мансарде оствариће са човеком „икс”, незнанцем једнако несрећним и неприлагођеним, коме је њихово дружење уз лимунаду и ритуал „немог викања” једини начин да се одржи на површини. Напор да неразумевање претворе у блискост помоћи ће јунакињи да се врати мужу и претходном животу у досади, осами и поново задобијеном здрављу. Једини начин да се избори са својим болно предвидљивим супругом, са неподношљивом површношћу малобројних женских пријатељстава, са неумитним удаљавањем од своје тврдоглаво независне деце, јунакиња налази у сликању инсеката и птица, седећи у собици на мансарди, која је у њеном грађанском животу одређена за сва „неграђанска исклизнућа”.

Тихо умирање од очајања и досаде у малом градићу стална је тема панонске књижевности. Суботички хроничар из нехата, Деже Костолањи писао је у роману Шева (Б92, 1998, превод Марка Чудића) са чеховљевском мешавином ироније и сажалног разумевања о смерној уседелици чије ће седмодневно одсуство од куће живот њених родитеља од уредног и скромног претворити у боемски и раскалашан. Но као и глувило у Мансарди, једнонедељно лутање по ресторанима и позориштима у тоалети за изузетне прилике биће брачном пару Вајкаи само пролазна компензација за непризнату изузетност. И Марлен Хаусхофер и Деже Костолањи осећају како је загушљив свет у коме се досада и умирање превише друже. Али, опет – страх од једноличности једнако је јак колико и страх да је можда једном неће бити.