Мекдоналд у Маконду

ЛАТИНОАМЕРИЧКА КЊИЖЕВНОСТ
Недељу дана пре него што је на Сајму књига у Мадриду почела дискусија о новој латиноамеричкој књижевности (постмаркесовска или књижевност после бума), бразилски писац Жоао Пауло Куенка отишао је код пријатеља на једну забаву у елитном крају Рија где се станови са погледом на пучину Атлантика продају за по „неколико милиона евра”. Нешто после седам увече почели су да одјекују рафали. Прво из пиштоља, после из полуаутоматског оружја. Караоке овом музиком нису биле изненађене. Ту близу, у брдима уз Атлантску авенију, налази се фавела која је у хроничном ратном стању не са полицијом, већ са суседним ривалским „насељем беде”. Пушкарање је свакодневно, после десет минута стижу полицајци у огромним возилима и са митраљезима чије су цеви кроз аутомобилско окно истурене према улици. Гости на забави и околни станари су равнодушни (или тако изгледају), иако су са доласком полиције почеле да грме и гранате. Домаћица појачава музику и нуди још пива. Оглушивши се о савете домаћице и осталих учесника забаве, Пауло Куенка одлучио се да крене кући… На улици под бомбама и рафалима, звиждукао је Шубертову сонату, мислио на даљину која га дели од „жене коју је изгубио”, смишљао у себи хаику поезију… Већина пролазника, као и он, корача полако, не окрећу главу, очи су им упрте у правцу хода. Тек понеко се без стида упусти у бесомучни трк.

Нешто касније, на трибини у Мадриду, Куенка се присетио ове вечери како би објаснио шта се дешава са писцима на континенту, после латиноамеричког литерарног бума из шездесетих и седамдесетих година.

Нова проза „Белиндије”

У Куенковим књигама никада нико није испалио ниједан метак у фавели, нити је иједан лик био гладан. Као писац не осећа се обавезним да својом прозом подучава било кога, или да од ње прави памфлет. На срећу, већина савремених бразилских писаца деле с њим овакав став о „ослобађању уметничког духа. Помиње Бернарда Карваља, Жока Реинера Терона, Данијела Галера… Често се, међутим, како примећује, од писца очекује да буде експлицитније ангажован у друштвеним кретањима, поготово ако долази из земље трећег света. Као да контрадикције тог друштва нису уграђене саме по себи у свакој речи моје прозе”. Он сажето објашњава поетику новијег латиноамеричког таласа: Не пишем ни о мецима, ни о рафалима, али пишем „у њиховом присуству и окружењу”. Живите у „Белиндији” (комбинација социјалних прилика Белгије и Индије) а пишете као да сте чисти Белгијанци, приговарају бразилским новим књижевницима, поборници социјално освешћеније литературе. У Северној Америци и Европи издавачи узалуд очекују да се после бума генерације из школе магичног реализма настави са овом традицијом. У растрзаној Колумбији, паравојске, герила и наркотрафиканти опседају савремене писце. У романима се дешавају ружне ствари, нема срећног краја ни тропске магије, каква је за време бума опчарала, пре свега, Европу. Нова генерација бежи од „стереотипа Маконда”, имагинарног маркесовског села, по коме је његово родно место Акаратака требало да добије име. Макондо је стање духа, пре него географско место, Габо (како колумбијског нобеловца зову Латиноамериканци) непоновљив је, постоје само неуспеле имитације.

Војске и потказивачи

Тридесет петогодишњи Хуан Габријел Васкез чији је најновији роман „Потказивачи” („The informers”) управо преведен на енглески, уопште не личи на Маркеса. Уместо на мит, он се ослања на историјске чињенице, а из његове густе и компликоване прозе извиру ликови који немају крила, нити им она могу магично израсти како би се то десило у Маркесовој хроници. По Васкезу, бум магичног реализма је проширио границе онога што се подразумева под политичким романом али су зато потоње генерације упале у апатију. За ону генерацију Латиноамериканаца који су се попут Васкеза родили када је почињао литерарни бум зеленог континента, када је Перуанац Марио Варгас Љоса написао „Град и пси” (1962), политика је у литератури престала да буде отворена и директна. Она је, како описује Васкез у есеју на тему „латиноамеричка литература после бума”, опет постала „индиректна, елиптична”. У прози на шпанском језику десила се нова врста „политичке прозе без прављења политике”. Или, како је рекао Куенка, „писање под рафалима, али не о мецима”. Као један од представника „Мек Ондо правца” (термин за нови латиноамерички литерарни правац урбане прозе, супротне имагинарном Маркесовом Маконду), боливијски писац Едмундо Паз Солдан, као професор латиноамеричке литературе на америчком универзитету Корнел, често се позива да разјасни нови талас латиноамеричког „антибума”:

„Предајем Маркеса сваког семестра на факултету. Он је сјајан писац, један од неколицине из двадесетог века, који ће ући у вечност. Као читалац, ја му се дивим, волим да се изгубим у његовим књигама. Као писац, ја међутим осећам већу блискост са аргентинским великаном Хорхе Луисом Борхесом или са америчким писцима као што су Дон ДеЛило и Филип Рот. И нисам једини, са мном је читава генерација млађих латиноамеричких књижевника (Алберто Фугет и Родриго Фресан, на пример).”

Почели су да објављују књиге у раним деведесетим, када је изгледало да читаоци широм света траже магични реализам и ништа друго. Тада су схватили да је по угледу на Макондо, читав латиноамерички континент постао „егзотично место, где су магичне ствари део свакодневног живота”. Ми у томе нисмо хтели да учествујемо, каже Солдан. „Више као урбани писци укрштамо речи са поп-културом и масмедијима.”

Најновији роман Солдана дешава се у председничкој палати у Боливији, а главна личност је писац говора за председника са видљивим америчким акцентом. Ни у Колумбији нема више литерарних трагова о Маконду. Ослобађање трофејне заробљенице Ингрид Бетанкур из тропских недођија, где шпартају и пуцају „револуционарне” наркотрафикантске паравојске, сигурно ће повећати интересовање за роман младог Евелија Росера „Војске”. Успео је, како каже критика, у ономе што су до сада узалуд покушавали безбројни колумбијски писци: да испише хронику о оружаном сукобу без патриотизма, сентиментализма и реторике… У тој суровој причи нема фантастике. За то време, велики Габо, како се чује, довршава нову књигу. Наслов ће јој по обичају дати на крају.