Брига ме за твојих 20 килограма

Није баш најјасније на који начин надлежни мере попуњеност возила после чега упорно тврде да су аутобуси просечно попуњени и да нема већих гужви, јер их слика из дана у дан упорно демантује. Са несносним гужвама почела је и прва новембарска радна недеља возача на линији 26. Не, није реч о шпицу већ о преподневним поласцима ван шпица. Поштовао се јуче ујутру ред вожње, није да није, али како је које возило наилазило из правца окретнице у насељу Браћа Јерковић, слика је била иста. Већина путника улази, мањи део њих излази и већ код станице „Централно гробље”, гужва је била неподношљива... Баш ту негде мало после станице „Централно гробље” у аутобус, нешто после 10.30 сати, улази већа група путника. Гунђају, негодују што једва могу да се угурају, али свађе нема. Све до...

„Здраво, мајсторе! Морам да станем овде, имам ових двајс’ кила, па не могу да се померим”, обраћа се возачу старији мушкарац који је са џачићем ушао на предња врата.

„Извините, али ту не можете, заклањате ми поглед. Померите се мало напред”, узвратио је возач сугеришући да је старији мушкарац заклонио ретровизор и добар део предњег стакла са десне стране.

„Ма знам, али немам где, гужва је”, негодује, и даље жалостиво, старији мушкарац.

„Видим да за толико има места, можете мало напред, а и код задњих врата има места за вас и то што носите. Заиста ми је непрегледно ако ту останете”, објашњава шофер.

„Ма ја бих, али не могу са овим, једва сам овде унео увих двајс’ кила. Нећу много да сметам”, упоран је старији мушкарац.

„Човече, лепо ти кажем, не можеш ту да стојиш, не видим лепо”, сада возач колико год се трудио да буде смирен и љубазан већ почиње да губи стрпљење.

„Па шта ћу, ал не могу од ових двајс’ кила. Шта ти је проблем, вози као и до сада”, безобзирно упоран путник наставља по свом.

„Чуј, не занимају ме твојих 20 килограма, јел схваташ да морам да водим рачуна о безбедности свих путника”, понавља му возач, али видевши да не вреди, наставља да вози ка станицама „Пеке Павловића”, „Мишка Јовановића” и даље ка пошти на Душановцу.

Баш ту већа група путника излази, већа група улази, а они који су остали одраније померају се мало како би им колико-толико било удобније. Сви, али не и путник са „двајс’ кила”

„Човече, можеш ли сад да се помериш коначно, треба да скренем горе, ништа не видим”, скреће возач пажњу, док се приближава скретању из Крушевачке у уску Улицу Тодора Дукина, путнику који ни да се макне са предњих врата.

„Шта си бре ти запео, вози ако ’оћеш, скрећи, шта ти ја сметам? Не могу, лепо ти кажем, од ових двајс’ кила”, полако путник који је глумио жртву постаје дрчан.

„Ма брига ме за твојих 20 килограма. Као да си једини у овом возилу. Схваташ ли да ништа не видим са те стране, а треба да скренем”, сада већ љутито узвраћа возач.

„Ма вози ту и ћути. Јоооој, само да изађем, ал ако те следећи пут видим...”, све је безобразнији путник.

„Шта ћеш ако ме видиш? Шта? Ево сад ћу лепо да станем на скретању, пошто ништа не видим, па кад ти решиш да се помериш, наставићемо. А ти објасни другим путницима зашто стојимо”, иако се трудио да остане смирен возач је потпуно изгубио стрпљење због безобразног путника.

„Шта, нећеш да возиш, добро! Не мораш...”, наставио је по свом путник.

„Знаш шта, нисмо ми возачи криви што су сваки дан гужве у возилима. А, ако хоћеш неком да се жалиш, жали се Весићу што су гужве и што нема возила, а мене пусти да радим!”, на чикање овог путника узвратио је возач.

Убрзо су, схвативши шоферову муку, почели да реагују и други путници сугеришући им да се смире и да се вожња настави како треба.

Упорно безобразан путник коначно ућута, наравно не померивши се са врата. Возач свестан својих обавеза, бриге о другим путницима и правилима, ипак полако наставља да скреће ка Тодора Дукина ризикујући да га неко удари у току скретања, јер не види добро са предње десне стране.

После петнаестак минута стиже ова „двадесетшестица” у центар.

„Вози, вози, само ти вози. Хахахахаха”, дрско, изазивачки поручио је шоферу, када је коначно изашао на Теразијама, путник који је све време правио проблем код предњих врата.

Возач, шта ће, само се насмејао на то, а погледи других путника поручивали су: „Ма пустите га!”