Руси имају прави однос са богом

Специјално за „Политику”
Москва – Ако неко од бројне деце из мешовитих српско-руских бракова пожели да учи српски језик или основе хришћанства на српском језику, једино место у Москви где то може да уради јесте Подворје Српске православне цркве. У цркви се могу видети изложбе посвећене културном животу Србије, животу цркве, положају верских заједница, одвијају се разне културне манифестације. На руски језик преведена су дела Јустина Поповића, Амфилохија Радовића, Атанасија Јевтића..., објављено је много разних чланака, научних радова наших богослова у часописима, на интернет-страницама... И све то захваљујући старешини Подворја Српске православне цркве, владици моравичком Антонију (37), који је у Москву дошао средином 2002. године и за кратко време успео да уради све што нису могли ни амбасада, ни министарства – ненаметљиво, без фанфара, али и без помоћи државе Србије. За неколико година које је провео у Москви у Руској православној цркви је стекао углед каквим се могу похвалити само ретки амбасадори великих земаља.

„Кад сам дошао, Црква Петра и Павла, која је одређена за српско подворје, била је прилично пропала, зидови оронули, пред рушењем, фреске, иконостаси, иконе запуштене, поцрнеле од свега и времена. Иако изграђена 1700. године, само је двапут реновирана – једном у 19. веку и још једном тридесетих година 20. века. За реконструкцију од градоначелника Москве Јурија Лушкова успео сам да добијем 100.000 долара. За остало су помогли и неки наши бизнисмени.”

Откуд српско подворје усред Москве?

Српска православна црква имала је своје подворје у Москви још од 17. века. Некад се оно налазило на улици Сољанка у Храму светих Кира и Јована. Ту је била и капелица посвећена Светом Сави. После револуције, бољшевици су срушили и цркву и капелу. После рата, 1948. године предложено је да се ново подворје отвори у храму Петра и Павла, једном од најстаријих у Москви. Али баш тада су прекинути дипломатски односи између две земље, а када су поново успостављени требало је да прођу деценије док се 2002. године идеја није реализовала.

Као амбасадор Српске православне цркве у Русији, активно учествујете у животу Руске православне цркве. Предајете на Филозофском и Теолошком факултету, учествујете у разним црквеним дешавањима. Како бисте оценили односе између две цркве?

Односи између Руске и Српске цркве су врло добри. Верски односи имају много дубље историјске корене него дипломатски односи две државе. Свети Сава је пострижник Руске цркве и од тада су успостављени топли и братски односи. Руси су оставили много трага у Српској цркви. Нећете наћи ниједан стари православни храм или манастир на територији бивше Југославије да у њему нису оставили неки траг – или јеванђеље, или икону, или богослужбену књигу. Уосталом, 90 одсто богослужбене литературе и до данашњег дана је руско. Руски дарови могу се видети у Хиландару, Студеници и многим другим манастирима.

Последњих година сведоци смо долазака бројних делегација Српске православне цркве у Москву. Оне су примане на највишем нивоу и у време кад су међудржавни односи били нешто хладнији. Може ли се рећи да је та блискост на неки начин утицала на поправљање међудржавних односа?

У време кад су у држави постојале несугласице око Косова и Метохије Српска православна црква је имала сасвим јасан став и није се устручавала да га презентира руској страни. У Русији је црква одвојена од државе, али су њихови односи веома добри. Црква има велики утицај на државу и држава на Цркву. У то време је РПЦ преносила држави наше мишљење па се може рећи да је и то утицало на формирање руског државног става.

Ових дана, на празник Петра и Павла, храм је био толико пун да су људи стајали у дворишту и палили свеће. Много људи долази сваког дана. Може ли се рећи да се народ поново вратио религији или је реч о новој моди?

Могу да потврдим да је руски народ веома религиозан упркос страшним комунистичким репресијама. Комунисти нису успели да убију религију, али су убили обичаје, обреде. Код нас је нестала религија, али су остали обичаји. Руси имају прави однос према вери. Иду у цркву, а кад се моле, они се стварно моле. Што се тиче духовног и узвишеног, ја бих волео да су наши испред, али морам да признам да су Руси много, много испред нас. Наши људи су више окренути традицији. Код нас религиозни човек изгледа овако – отац верник, мајка верница, крштен у цркви, венча се у цркви, и сахрани се, слави славу и Божић и Ускрс, причести се једном или двапут годишње и то је све. Али каже да је верник. У Русији, ако је човек верник, он је верник, иде у цркву редовно, на јутарњу, и вечерњу молитву, неће никад јести док се не прекрсти, обавља све верске обреде. И то нису само спољашње манифестације. Они имају прави однос са богом. Обављају верске обреде онако како прописује црква. Нису формалисти.