Војнички дани у Нотинг хилу

Лепосавић – На само 500 метара од магистралног пута Косовска Митровица – Лепосавић и непун километар од центра вароши смештена је, по други пут, француска база Нотинг хил. У њој су од августа 2006. године поново стационирани војници НАТО-а који се смењују на четири или шест месеци, како команда одлучи. Тренутно су у бази Кфора, која је под француском командом и припада Тактичким снагама „Север”, француски и италијански војници. Има их нешто више од три стотине. После скоро две године безуспешног тражења дозволе да уђемо у базу, јуче нас је, ипак, примио командант, потпуковник Емануел Виолант Шарбуи.

Без икакве контроле пролазимо улазну капију Нотинг хила, пошто смо најављени, а води нас преводилац и официр за штампу из команде Кфора из Новог Села Мађунског, поручник Гијом Куро.

Иако наглашавамо да дуго чекамо да будемо примљени, тешимо се што је „Политика” прва српска редакција чији је извештач успео да уђе у базу о којој грађани, не само лепосавићке општине, већ и целог севера Косова, испредају разне приче.

Одмах питамо – зашто су се војници Кфора поново вратили на север Косова? Да ли је то случајно или можда, како се чује, зато да би Кфор спречио евентуално одвајање севера Косова од осталог дела покрајине.

Као и сваки официр високог ранга, Гијом Куро одговара да је Кфор поново ту како би гарантовао сигурност за све грађане. Тако је, рецимо, Кфор био ту и 19. фебруара ове године и интервенисао на контролном пункту Јариње. Остаје без одговора наша констатација да је Кфор много пре ипак дошао у Поповачко поље, где је и смештена база на простору дужине 500 и ширине 200 метара.

Иако су задужени за „гарантовање мира у општини Лепосавић”, војска може да реагује и делује на целој територији севера Косова, а, уколико је потребно, у помоћ јој могу притећи и остали војници са Космета. Донедавно је у бази било аустријских, шпанских, али и америчких војника, које народ, мора се признати, није благонаклоно гледао. Заправо, многи су били спремни да долазак америчке војске протумаче као да се нешто овде спрема и да Албанци поново спремају једну од својих „олуја”. Иако нисмо добили одговор на питање да ли ће у следећој смени бити америчких маринаца које смо претходни дан сретали у бази, речено нам је да италијански војници одлазе, француски остају, али је војска, без обзира на то из којих држава њени припадници долазе, под француском командом.

(/slika2)Војници су смештени у контејнере, или у шаторе, а сваки има клима-уређај. У кухињи чистој „као у апотеци” нема никога. У огромним фрижидерима смештена је храна за војску, коју спрема цивилно локално становништво, али под командом војног кувара.

Обилазимо камп. За разлику од бодљикаве жице и џакова песка којима је база опасана, бетонски зидови одвајају војне спаваонице од простора на којима су смештени агрегат, резервоари са бензином и нафтом који се складиште у огромним цистернама. Иако база има полигон за слетање и узлетање хеликоптера, нема своју хеликоптерску јединицу.

Са смехом је примљено наше питање да ли је истина да испод нивоа базе постоје подземна утврђења и подземни ходници о којима народ испреда приче. Казује нам командант да је све отворено, „све се види”, „никакви тајни канали и подземне хеликоптерске писте не постоје”. Са осмехом, али и неверицом, дочекано је и питање да ли можда у војсци Кфора има војника албанске националности.

Питамо како се одвија један војнички дан. Сигурно не као у већим базама, као што је, рецимо, Бондстил. Овде се војници када имају слободног времена баве спортским активностима. Возе бицикл, играју одбојку на песку, баве се другим спортовима, а, уколико немају војне обавезе, као „и сав остали свет” одмарају се и, већином, како чујемо, ишчекују дан када ће се вратити својим кућама.

Шетамо по кампу, завирујемо у сваки кутак. Ништа необично што би нам привукло пажњу. Наишли смо и на три жене у цивилу. То су Српкиње које раде у кухињи.

У Нотинг хилу, међу 350 војника, колико их највише буде у некој од смена, нађу се и жене. Овде их је пет одсто. Оне имају иста задужења као и мушкарци.

Не зна се до када ће војници Кфора да остану у Поповачком пољу. Позивају се на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН која им гарантује присуство на овим просторима. Чујемо да имају добру сарадњу са сеоским становништвом, да редовно обилазе терен, помажу људима кад год је потребно, а сељани из оближњег села причају да им је Кфор својевремено помогао при изградњи сеоског пута. У знак захвалности, мештани су направили богату вечеру, а јела се прасетина и пила домаћа шљивовица. Француски командант каже да се војска труди да не ремети мир сељанима, да не прави буку, а и ако неки пут нешто покваре, ту су да одмах и поправе.

Излазимо из базе у пратњи команданта, док се за нама поново затварају две металне рампе. На осматрачници војник који, окрећемо се, гледа за нама док замичмо путем који је обележен до самог Ибра који тече на неких двадесетак метара од базе.