Не постоји праведан рат

Бенџамин Ференц рођен је 1920. у Трансилванији, испод Карпата. Породица се преселила у САД, где је 1943. дипломира право на Харварду и придружио се америчкој војсци. Под командом генерала Патона као противавионски артиљерац учествује у одлучујућим биткама Другог светског рата у Европи, од искрцавања у Нормандији до ослобађања логора Бухенвалд, Маутхаузен и Дахау; заувек су му се урезали призори из крематоријума у којима је још горело људско месо. Постао је тужилац у нирнбершким процесима против команданата позадинских јединица СС трупа које су убиле преко милион људи. Агенција АП је оптужбу коју је водио Ференц тада назвала "највећим кривичним процесом у историји". Сви окривљени су осуђени, тринаест на смрт. Ференц се касније бавио адвокатуром, написао више књига о међународном праву и учествовао у међународном комитету правника који су ударили темеље за усвајање Римског статута и успостављање првог међународног кривичног суда.

О Хашком трибуналу, политичким утицајима на тужилаштво и суд, правди за поражене и победнике, разговарали смо у Будимпешти посебно за "Политику" после серије Ференцових предавања у Central European University.

Може ли суђење за ратне злочине да буде праведно ако су тужиоци победници, а окривљени у рату поражени?

Није ствар ко суди или коме се суди, него шта се дешава на суђењу и да ли је оно поштено. Наша правила су, на пример, одређивала да оптужени мора месец дана раније да добије сваки документ и сваки доказ против њега који ће бити изведен на суђењу. Документи су били преведени на два језика, оптужени је бирао своје браниоце које је плаћала америчка војска, а суђења су била јавна и на крају и публикована. Зато су била праведна. Окривљене никада не би оптужили немачки судови, стога су суђења у Нирнбергу била једина шанса да се преиспита њихова кривица.

Суд није преиспитивао савезничка кршења ратног права, као што ни главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте није покренула ни истрагу поводом оптужби о злочинима НАТО-а 1999. током напада на СРЈ. Правда није универзална?

Не бих да оцењујем рад Карле дел Понте, али њен случај је сасвим другачији од онога који смо ми имали. Ми смо у оно време потпуно контролисали територију Немачке, имали смо апсолутан приступ свим потребним материјалима, подацима, сведоцима, у раду нам је, ако је то било нужно, помагала и војска са својом силом, а све то није на располагању Карли дел Понте. Она зависи од влада појединих држава и њихових армија, што је другачија ситуација. Био сам тужилац у случају припадника "ајнзацгрупе" што ниједан Американац није знао правилно да изговори; то су биле СС јединице које су пратиле напредовање Вермахта у Пољској, Совјетском Савезу и другим државама, "елеминишући" у позадини све Јевреје, Роме и припаднике других народа, жене, старце и децу. Немци никада нису користили глагол "убити", већ стриктно "елиминисати", мада су све што су учинили описали у строго тајним извештајима. Генерал Телфорд Тејлор је био мој претпостављени у Нирнбергу. Он је у подруму једне виле код Берлина открио око десет милиона нацистичких досијеа у којима је био прецизан опис рада сваког припадника партије и како је служио Трећем рајху. Ту смо пронашли све – имена команданата, колико људи су убили, време, место и списак оних који су учествовали у убијању, а међу њима и око 100 оптужених који су нам тврдили да немају појма о почињеном геноциду.

Хашки суд је основан у складу са Повељом УН као "средство принуде" а не као потпуно непристрастан суд. Није ли притисак великих сила и њихов утицај на Трибунал анулирао кредибилност таквих суђења?

Систем међународне безбедности који је успостављен после Другог светског рата поверио је коначну реч у одлучивању Савету безбедности УН који оцењује које су додатне мере и средства нужни за осигурање мира. Оснивање кривичног суда за бившу Југославију представља корак напред у еволуцији међународног казненог права. Пре тога, осим Нирнберга, нисмо имали ништа слично. Зато смо ми правници то поздравили као напредак иако судови не раде у политичком вакууму јер у позадини има политичких утицаја. С друге стране – без политичких утицаја тај суд можда никада не би ни био формиран. Стога је оснивање Хашког трибунала било добро, и добро је да се труди да суди праведно. А они који би да утичу на суд, противили би се сваком суду и правди.

Суд у Хагу кривицу неких оптужених вага на основу "командне одговорности" која се различито третира од примера до примера. Ако је Радован Караџић одговоран за злочине почињене у Босни, зар не би требало по истом принципу да буду оптужени и други команданти и државници (и из САД) који су били на водећим положајима када су њихови војници вршили злочине?

Наравно да ту постоји неједнакост, јер такви судови суде ограниченом броју оних који су оптужени за ратне злочине. Многи никада нису или неће ни бити оптужени, што је само по себи неправедно. Ако бисте хтели све да оптужите, судови не би били способни све да процесуирају. Али ако међународни судови осуде неке, а национални судови преузму одговорност и пресуде кривицу осталих оптужених, онда смо ближе правди.

Није ли лицемерна политика САД које се залажу за неприкосновена људска права али не признају надлежност међународног кривичног суда у сопственом случају? Да је правда доследна, зар не би и некадашњи амерички министар одбране Доналд Рамсфелд, као и његов претпостављени Џорџ Буш, одговарали за злочине против човечности на пример у Ираку?

САД су, пре свега, велика демократија, а у свакој демократији је нормално да постоји сукоб мишљења. Ова администрација је заузела реалистичку, тврду позицију у односу на међународне односе у свету. Зато је, рецимо, министар Рамсфелд заговарао политику "претходних удара" на потенцијално опасне државе по националне интересе САД, а то је подржавала Бела кућа. Теорија да су "претходни удари" на неке државе дозвољени као самоодбрана пред нападом противника, послужила је за правдање америчке политике у Ираку и другим кризним жариштима. Не слажем се с таквом политиком, исто као ни многи други међународни правници, пре свега британски. Проблем је што још увек немамо јасна правила када је хуманитарна интервенција оправдана, а када је само изговор за интервенцију. Што се тиче Рамсфелда, против њега је, колико знам, покренут процес у Немачкој. Немачка има ту посебну одговорност баш због правила које је успостављено нирнбершким процесима а које одређује да висок положај не сме никога да заштити од преиспитивања његове кривице. Рамсфелд више није министар, председник Буш ускоро неће бити на том положају, Конгрес је већ промењен и надам се да ће онај део америчке јавности који не дели процене садашње администрације бити способан да се врати изворима традиционалне америчке политике, у чијем је средишту било поштовање људских права и правне државе.

Током суђења у Нирнбергу највише вас је погодила безосећајност оптужених и то што су напад на Совјетски Савез правдали страхом од атака на Немачку. Парадоксално, таква логика враћа се после толико деценија, али сада из Вашингтона?

То је ужасно непријатна чињеница. Унесрећује ме спознаја да је ова америчка администрација заборавила лекције које смо научили током нирнбершких суђења.

Недавно је шеф француске дипломатије Кушнер поменуо могућност рата с Ираном. Међународно право више не забрањује агресију?

Једна од кључних поука нирнбершких суђења после рата који је иза себе пустио 40 милиона мртвих, јесте спознаја да рат није право народа него незаконит чин. Најпознатији правници у међународној правној комисији сагласили су се да ће кажњива радња започињања рата, чак и без неке шире или нове дефиниције, моћи да се гони и у оквиру новог Међународног кривичног суда. Свесни смо да су кроз историју провејавала различита мишљења у вези са употребом силе – неки су веровали да је сила злата вредна, да велика риба увек гута малу и да је то исконско божје правило које човек не може променити. Не делим то мишљење макар био исмеван као идеалиста, иако себе називам реалистичним оптимистом; уочавам побољшања у нашем животу упркос чињеници да напредак не иде увек у правој црти и није лак. Упитајмо се какав су нам свет дали они који се противе свету у коме влада међународно право? Дали су нам свет мизерије у коме муче и убијају недужне. Зато нисам присталица "превентивних напада" и мислим да то није ни већина америчког јавног мнења. Истина ће избити на видело, онако како је то уочио Линколн: "Можете неко време да лажете све људе. Можете и све време да лажете неке људе. Али не можете све време да лажете све људе."

-----------------------------------------------------------

УН забрањује насиље

Рат са Хитлеровом Немачком је називан праведним, а како бисте назвали напад на Ирак?

У мом схватању права не постоји "праведан рат". Повеља УН забрањује употребу рата и насилних средстава осим у неколико веома ограничених случајева – у самоодбрани против оружаног напада или ако то одреди СБ УН. То обавезује све нације, и велике и мале, чланице УН. У тренутку када почнемо да напуштамо владавину права и препустимо неком другом да процењује када је употреба силе дозвољена а када је боље да останемо у оквиру закона – е, тад смо се обрели на Дивљем западу, али на међународном нивоу.

-----------------------------------------------------------

Праведно суђење

Је ли дводневно суђење нацистичким злочинцима у Нирнбергу, где сте били тужилац, из данашње перспективе било праведно?

Јесте, јер су оптужени били осуђени на основу њихове сопствене документације. Нисам чак морао да позовем једног јединог сведока, јер сам имао на располагању све немачке тајне документе и извештаје који су доказивали кривицу оптужених и колико људи су побили, у којим градовима, ко су били официри одговорни за злочине. Тако сам свој пример оптужнице против 22 официра, одговорна за смрт преко милион људи, успео да завршим за свега два дана. После тога је уследила одбрана у којој су оптужени тврдили да о својим злочинима нису имали појма, па је, иако је главни претрес трајао свега два дана, требало још неколико месеци да се докаже да је одбрана само хрпа лажи. Међу 22 оптужена је било и шест генерала. Главни оптужени је био генерал СС др Олендорф. Своје поступке је објаснио просто – "Морали смо да убијамо Јевреје јер су подржавали бољшевике, па смо тиме спречили већи отпор против нас". Када сам га питао зашто су морали да убијају децу, рекао је – "Ако смо убили родитеље, морали смо да убијемо и децу, јер деца би порасла и постала непријатељи Немачке". Питао сам зашто су онда убијали Роме. "У Роме нико није имао поверења, зато смо убијали Роме", објаснио је генерал Олендорф. Ужаснуо сам се, док сам слушао његове аргументе. Исто осећам и данас, иако је прошло шест деценија. А тада сам имао 27 година, и то је био мој први случај у суду.