Здрави, док се не докаже супротно

Србија је добила нову владу, али колико су богати и каквог су здравља њени чланови јавност вероватно никада неће сазнати, бар не званично. Податке из здравствених картона, наши функционери углавном су и до сада скривали од знатижељних грађана. Тек када би се неко од њих разболео, био оперисан или одсутан с посла штуро би се саопштавало да је примљен на неку клинику, тако да је чаршији остављано доста простора за спекулације.

Да ли и у којој мери грађани треба да буду информисани о здрављу челних људи у држави? Колико је то приватна ствар сваког појединца, а колико је реч о ствари од ширег друштвеног значаја?

У члану 9 Закона о јавном информисању каже се да су „носиоцима државних и политичких функција ограничена права на заштиту приватности ако је информација важна за јавност с обзиром на чињеницу да лице на које се односи информација врши одређену функцију”.

Извршни директор Транспарентности Србија Немања Ненадић каже да и поред тога што закон отвара нека врата да се приватност политичара мање штити него других људи, ипак то не значи да закон каже да може да се тражи нечији здравствени картон.

„Нема обавезе да они саопште своје здравствено стање, нити постоји гарантовано право грађана да то знају. Логично би било да се људи подвргну некој врсти основног прегледа без обзира да ли ће резултати бити саопштени јавности. Ти прегледи су уобичајени када се људи запошљавају и на неким много мање битним местима. То је нешто што је добро и за њих саме. А да ли подаци треба да буду јавни или не о томе могу да буду подељена мишљења”, каже Ненадић и додаје да има много разлога и за и против обелодањивања здравственог билтена функционера. „Ако се не одражава на вршење функције зашто би некога интересовало од чега неко болује”, каже Ненадић. 

Међутим, да ти подаци и те како интересују највећи број грађана показало је једно истраживање које је Транспарентност Србија радила 2005. године. Више од половине анкетираних је на питање шта би од података о функционерима обавезно требало да буде доступно јавности одговорило да су то подаци о њиховом здравственом стању, а међу њима чак две трећине је нарочито интересовање показало за психичкоздравље политичара.

Ненадић напомиње да би требало имати на уму да би ти подаци могли да се злоупотребе и да се и сада то дешава и поред тога што су званично функционери као и други грађани заштићени лекарском тајном која обавезује све лекаре. Неки подаци из тих картона ипак доспеју у јавност.

Управо да би спречио спекулације о свом здрављу председник Србије Борис Тадић је крајем марта ове године, непосредно након што је други пут сео у председничку столицу, обелоданио податке из свог картона. У саопштењу из његовог кабинета наведено је да је он „здрав, без тегоба и у добром стању што је утврдио конзилијум лекара Војномедицинске академије”. Медији су, да подсетимо, током председничке трке увелико спекулисали о Тадићевом здравственом стању, од тога да наводно болује од мултипле склерозе па до тога да одавно има астму.

О стању његовог здравља почело је да се спекулише још 2004. године када је први пут као председник Србије био на болничком лечењу. Тада је Тадић на ВМА провео десетак дана, а конзилијум лекара је саопштио да је у питању инфекција доњих респираторних путева. Касније је саопштено да су му оперисани синуси, а прошле године лежао је на истој клиници ради операције жучне кесе.

И нови премијер Србије Мирко Цветковић није од оних који ћуте о овој осетљивој теми. Он је пре неколико дана у једном телевизијском интервјуу признао да има неких здравствених проблема, те да због тога мора да води рачуна о томе како се храни.

Идеју да би функционере пре ступања на дужност требало прегледати први је промовисао Зоран Ђинђић. Свим тадашњим кандидатима за министре у влади коју је водио од 2001. до 2003. на ВМА је урађен ЕКГ срца, прегледана су им плућа, крв и урин, а били су подвргнути и психотесту. Резултати никада јавно нису саопштени, а Ђинђић је, како су касније неки сведочили, само саопштио да два кандидата нису „прошла”.

У лекарским круговима постоје различита мишљења о томе да ли податке о здрављу политичара треба јавно саопштавати.

Доктор медицинског права, генерални секретар Удружења медицинског права и члан етичког одбора Србије Хајрија Мујовић-Зорнић каже да би свакако функционере пре него што ступе на дужност требало подвргнути лекарском прегледу, али да те податке не би требало објављивати.

„То је јако осетљив терен. Ти подаци не би требало да буду доступни широј јавности, али би морао да се формира неки орган, нека комисија при скупштини која би се бавила провером психофизичког стања будућих чланова владе. Као што је за ступање на било који посао неопходан тај преглед тако би требало да буде и у њиховом случају. Можда би то требало увити у форму компетентности за посао и тражити им уз то и имовинско стање”, каже наша саговорница.

Она истиче да је ово тим важније, јер је реч о људима чије одлуке могу да имају последице по читаву државу. Према њеним речима, и самим политичарима је понекад боље да кажу од чега болују јер спекулације могу да им нанесу више штете. Постоји обавеза чувања лекарске тајне али, како каже, увек могу да постоје и изузеци ако то налаже друштвени интерес.

У нацрту Закона о председнику, како тврди извор „Политике” стајала је одредба по којој је будући председник био обавезан да прође психофизички тест, али је на волшебан начин избачена на телефонској седници владе тако да се није нашла у Предлогу овог закона.

И политичари у другим земљама подједнако нерадо као и наши говоре о својим болестима. Нигде не постоји закон који би их обавезивао на то, а како ће се поставити зависи од културних образаца у појединим земљама. Тако у Америци последњих петнаестак година, по правилу, председнички кандидати саопштавају податке из својих картона. То, међутим, није одувек била пракса. Тако се, како за „Политику”, прича Обрад Кесић, аналитичар из Вашингтона, тек недавно покренула прича о томе да ли је први председник САД Џорџ Вашингтон био способан да због болести обавља функцију.

„Слично се десило и у случају Френклина Рузвелта који је боловао од мултипле склерозе. За време док је био председник није смела да се објави ниједна његова фотографија у колицима. Сада смо сазнали и да је Роналд Реган док је био председник поготово при крају другог мандата боловао од Алцхајмерове болести. У току трке за председничког кандидата поставило се и питање здравственог стања Била Клинтона, бившег председника и супруга демократске кандидаткиње Хилари Клинтон”, каже Кесић.

Баш као и у Србији, у недостатку података, спекулише се полупровереним информацијама јер систем државних и војних болница који се брину о председниковом здрављу традиционално крију те податке. Да би предупредио могуће дезинформације, поготово што је већ зашао у године, републикански кандидат за председника Џон Мекејн је одлучио да свој здравствени билтен предочи јавности одмах. У њему је стајало да је боловао од рака коже, али да је то санирано као и да има неке последице мучења током заробљеништва у Вијетнаму, али да није ништа озбиљније у питању. Он се, међутим, послужио лукавством па је те податке изнео у петак, рачунајући да за викенд то неће бити ударна вест, а да ће се потом о његовом здравственом стању мање говорити.

У Америци, каже Кесић, постоји традиција да гласачи имају увид у опште стање неког председничког кандидата, али се ипак не иде у детаље. Недавно се развила и полемика коју су покренули активисти организација за борбу против одређених болести који сматрају да се болест јавне личности не би смела крити јер њихов пример управо и другим оболелим показује да се ипак може нормално живети и да то не мора бити препрека каријери.

У Француској је ситуација потпуно другачија. Према речима Милоша Јовановића, сарадника Института за међународну политику и привреду који је дипломирао у Паризу и дуго живео у овој земљи, Французи веома поштују приватност сваке особе па и политичара. О Митерановој тешкој болести сазнало се тек када је отишао са председничке функције, иако му је дијагноза постављена почетком осамдесетих година када је ступао на први мандат.

„Французи имају задршку што се тиче приватног живота. То није нешто што пуни новине, што је изложено критици. Новинари и медијска елита се не интересује превише за такве ствари. То није у француској култури и духу”, каже Јовановић.