Салонска соба

Ако је, по дефиницији, „салон просторија за примање посета”, зашто га у савременим становима нема? Односно, зашто ни у једном пројектном задатку за овакву просторију није предвиђен простор? Да ли зато што су посете превазиђени начин дружења и комуницирања међу људима, или зато што су спавање, обедовање, купање и кување, једини и апсолутни приоритети, па смо између њих и појма „становање” ставили знак једнакости.

Салон (енгл. drawing room, фран. салон, нем. Empfangs-zimmer, итал. салоне, salotto), просторија је у стану која служи за примање гостију. Салон је био типична појава у апартманима аристократије. У медитеранским земљама имао је карактер репрезентативне и свечане одаје, понекад се простирао кроз две етаже и осветљавао прозорима са другог спрата. У северним земљама, салон је био слика раскоши становања и атмосфере породичног дома. У палатама француског барока често их има по неколико у низу. Нарочито лепи и луксузни били су салони у доба француског рококоа, док су у време неокласицизма били прилично уздржани и хладни.

Од друге половине 19. века, у градским становима за издавање, салон постепено нестаје, да би у 20. веку заувек био искључен из употребе. Ако је тако, где то онда укућани данас примају посете?

Изгледа да је ствар постала крајње индивидуалне природе: неко прима у предсобљу, неко у трпезарији, неко у спаваћој соби!

Најчешће се ипак прима у дневној соби. Она је, међутим, већ постала толико мултинаменска, да јој за пристојно одвијање задатих функција треба више десетина квадратних метара простора. Нажалост, њена просечна квадратура се, у нашим условима креће између 20 и 30 квадратних метара, што је апсолутно недовољно за све оно што се од ње тражи: да буде поприште породичног живота, боравка, обедовања, понеког хобија, често спавања, играња са малом децом... Раскомоћена породична атмосфера сигурно није погодно место чак и за неформалне посете, а о оним формалним да и не говоримо.

Значи, ипак нам је потребан бар мали „салон”, али – где?

Са појмом салона одувек су биле повезане само лаке и лепе, удобне полуфотеље – нешто између столице и дубоке фотеље. То је намештај који омогућава седење опуштеније од онога на столици али уздржаније од онога у дубокој фотељи, која вас, ако се у њу завалите, просто „прогута”. Нема ничег смешнијег ако госту, који је свратио на краћи разговор, понудите да се завали у дубоку фотељу, у којој му се може десити, да, (поред тога што ће устати са изгужваном одећом), уколико је уморан и задрема!

Због тога бих препоручила да у стану увек планирате мањи сточић са две до четири полуфотеље, којима ћете имитирати свој мали салон у једном углу дневне собе или трпезарије. Ово место ће и укућанима добро доћи као међупростор за игру између обедовања и рада и одмарања и спавања.

Аранжиран уз балкон лети или уз камин зими, овакав детаљ у соби пружиће изванредан осећај удобности.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs