Укинути мораторијум на градњу нуклеарки

Ових дана, на моје велико задовољство, поново се у јавним медијумима намеће тема укидања мораторијума на градњу нуклеарних електрана.

Треба подсетити да је у Србији на снази Закон о забрани градње нуклеарних електрана, донесен 1989, три године након катастрофе у Чернобиљу. Изгласала га је Скупштина Југославије. Распадом Југославије наши су га суседи, Словенија и Хрватска, укинули, али је овај потпуно непотребан и штетан закон код нас и даље на снази.

Зашто је непотребан? Зато што цена нуклеарне електране снаге 1.000 мегавата износи између седам и девет милијарди долара, те је јасно да Србија није у могућности да се упусти у такав подухват.

Зашто је штетан? Зато што се у Србији више од 25 година на техничким факултетима не изучавају нуклеарне технологије! Треба истаћи да нуклеарне технологије не подразумевају само градњу електрана већ и да се технологије заштите од зрачења користе у медицини, индустрији, пољопривреди. Србија нема генерације инжењера који ће се ухватити укоштац с нуклеарним проблемима који могу доћи из суседних земаља јер ваља знати да у кругу од 500 километара од наше границе постоји 18 нуклеарки које активно раде. Као пример се може навести да би рецимо због квара на нуклеарки у Бугарској ветар за неколико сати донео радионуклиде до Београда! Сада се намеће питање ко ће моћи аргументовано и стручно да каже како треба поступити у таквим тренуцима акцидента који се није догодио у Србији. Има још безброј примера.

Наведимо чињенице. Класичних енергената, угља, нафте и гаса, неће бити кроз 250 до 300 година, а треба знати да нису ни све земље у свету подједнако богате овим енергентима. На хидроенергију се могу ослонити само државе с погодним снажним и регулисаним рекама. Остају обновљиви извори енергије. Али то ни изблиза неће бити довољно за производњу електричне струје у односу на потребе. Напомињем да је у наредних 25 година само Кини потребно пет пута више енергије него свим осталим земљама заједно.

Шта то значи? Земље које се ослоне на нуклеарну енергију преживеће и кроз 300 година, а сви остали ће се вратити у ледено доба! Познато је да Француска од својих шездесетак нуклеарки добија скоро 80 одсто струје, да Сједињене Америчке Државе, Русија, Кина, Кореја и Индија уопште не размишљају о томе да ли ће градити нове нуклеарке.

Свако од нас ко је на неки начин везан за нуклеарне технологије треба да пружи свој допринос у овом веома важном тренутку за Србију, тако да су и моја размишљања уследила након четрдесетогодишњег искуства рада у Институту у Винчи. Моји истомишљеници, који годинама подржавају нуклеарне електране, указују да и о тој врсти енергије Србија мора да се размишља јер је као и у сваком послу потребно имати резервну варијанту.

Мишљења сам да је укидање мораторијума којим се забрањује изградња нуклеарне електране у Србији прва мера коју би наша влада требало да учини без обзира на каснију одлуку хоће ли или неће градити нуклеарку.

Познато је да се у свету гради или је већ наручено око 50 нових нуклеарних електрана и да је нуклеарноенергетски програм у експанзији.

Енергија из скоро 450 нуклеарних електрана тренутно учествује у светској производњи електричне енергије са 16 одсто, а Европска унија планира да из својих капацитета произведе трећину потребне енергије, најбољи пример је Француска. Додајем да Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Румунија и Бугарска интензивно раде на на градњи нуклеарки. Ако се све то зна, можемо закључити који програм треба да изабере Србија или да бар размишља о њему.

Морам да наведем и познату чињеницу да су нуклеарке својим радом биле узрок много мањег броја жртава него сви други извори енергије. Подсетимо се само страшних катастрофа – рушења хидроелектрана у Индији (1979), Бразилу (1960) и Италији (1963), када је у све три електране настрадало укупно преко 20.000 људи. Поређења ради, нуклеарка снаге 1.000 мегавата потроши годишње 50 тона урана као горива и произведе око 500 кубних метара радиоактивног отпада, док термоелектрана исте снаге потроши 2,5 милиона тона угља (који се може и паметније искористити, а не сагорети) и произведе осам милиона тона угљен-диоксида, 40.000 тона сумпор-диоксида, 6.000 тона прашине и 400.000 тона летећег пепела. Све више се говори о коначној забрани рада термоелектрана због загађења и глобалног загревања планете.

На крају овог доприноса у вези с нуклеарном енергијом спомињем предлог који сам још пре десет година понудио као добро решење, да се Србија укључи у градњу нуклеарних електрана суседних земаља, као што су Мађарска или Бугарска. На основу тог учешћа наша држава би могла да добије противуслугу, 10 до 15 одсто електричне енергије, што би било и те како добро за нашу земљу. Изгледа да је у последњих месец-два, како преносе медији, и наша влада сличног мишљења.

*Научни саветник Института „Винча” и председник Надзорног одбора Јавног предузећа „Нуклеарни објекти Србије”