Ukinuti moratorijum na gradnju nuklearki

Ovih dana, na moje veliko zadovoljstvo, ponovo se u javnim medijumima nameće tema ukidanja moratorijuma na gradnju nuklearnih elektrana.

Treba podsetiti da je u Srbiji na snazi Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana, donesen 1989, tri godine nakon katastrofe u Černobilju. Izglasala ga je Skupština Jugoslavije. Raspadom Jugoslavije naši su ga susedi, Slovenija i Hrvatska, ukinuli, ali je ovaj potpuno nepotreban i štetan zakon kod nas i dalje na snazi.

Zašto je nepotreban? Zato što cena nuklearne elektrane snage 1.000 megavata iznosi između sedam i devet milijardi dolara, te je jasno da Srbija nije u mogućnosti da se upusti u takav poduhvat.

Zašto je štetan? Zato što se u Srbiji više od 25 godina na tehničkim fakultetima ne izučavaju nuklearne tehnologije! Treba istaći da nuklearne tehnologije ne podrazumevaju samo gradnju elektrana već i da se tehnologije zaštite od zračenja koriste u medicini, industriji, poljoprivredi. Srbija nema generacije inženjera koji će se uhvatiti ukoštac s nuklearnim problemima koji mogu doći iz susednih zemalja jer valja znati da u krugu od 500 kilometara od naše granice postoji 18 nuklearki koje aktivno rade. Kao primer se može navesti da bi recimo zbog kvara na nuklearki u Bugarskoj vetar za nekoliko sati doneo radionuklide do Beograda! Sada se nameće pitanje ko će moći argumentovano i stručno da kaže kako treba postupiti u takvim trenucima akcidenta koji se nije dogodio u Srbiji. Ima još bezbroj primera.

Navedimo činjenice. Klasičnih energenata, uglja, nafte i gasa, neće biti kroz 250 do 300 godina, a treba znati da nisu ni sve zemlje u svetu podjednako bogate ovim energentima. Na hidroenergiju se mogu osloniti samo države s pogodnim snažnim i regulisanim rekama. Ostaju obnovljivi izvori energije. Ali to ni izbliza neće biti dovoljno za proizvodnju električne struje u odnosu na potrebe. Napominjem da je u narednih 25 godina samo Kini potrebno pet puta više energije nego svim ostalim zemljama zajedno.

Šta to znači? Zemlje koje se oslone na nuklearnu energiju preživeće i kroz 300 godina, a svi ostali će se vratiti u ledeno doba! Poznato je da Francuska od svojih šezdesetak nuklearki dobija skoro 80 odsto struje, da Sjedinjene Američke Države, Rusija, Kina, Koreja i Indija uopšte ne razmišljaju o tome da li će graditi nove nuklearke.

Svako od nas ko je na neki način vezan za nuklearne tehnologije treba da pruži svoj doprinos u ovom veoma važnom trenutku za Srbiju, tako da su i moja razmišljanja usledila nakon četrdesetogodišnjeg iskustva rada u Institutu u Vinči. Moji istomišljenici, koji godinama podržavaju nuklearne elektrane, ukazuju da i o toj vrsti energije Srbija mora da se razmišlja jer je kao i u svakom poslu potrebno imati rezervnu varijantu.

Mišljenja sam da je ukidanje moratorijuma kojim se zabranjuje izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji prva mera koju bi naša vlada trebalo da učini bez obzira na kasniju odluku hoće li ili neće graditi nuklearku.

Poznato je da se u svetu gradi ili je već naručeno oko 50 novih nuklearnih elektrana i da je nuklearnoenergetski program u ekspanziji.

Energija iz skoro 450 nuklearnih elektrana trenutno učestvuje u svetskoj proizvodnji električne energije sa 16 odsto, a Evropska unija planira da iz svojih kapaciteta proizvede trećinu potrebne energije, najbolji primer je Francuska. Dodajem da Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Rumunija i Bugarska intenzivno rade na na gradnji nuklearki. Ako se sve to zna, možemo zaključiti koji program treba da izabere Srbija ili da bar razmišlja o njemu.

Moram da navedem i poznatu činjenicu da su nuklearke svojim radom bile uzrok mnogo manjeg broja žrtava nego svi drugi izvori energije. Podsetimo se samo strašnih katastrofa – rušenja hidroelektrana u Indiji (1979), Brazilu (1960) i Italiji (1963), kada je u sve tri elektrane nastradalo ukupno preko 20.000 ljudi. Poređenja radi, nuklearka snage 1.000 megavata potroši godišnje 50 tona urana kao goriva i proizvede oko 500 kubnih metara radioaktivnog otpada, dok termoelektrana iste snage potroši 2,5 miliona tona uglja (koji se može i pametnije iskoristiti, a ne sagoreti) i proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40.000 tona sumpor-dioksida, 6.000 tona prašine i 400.000 tona letećeg pepela. Sve više se govori o konačnoj zabrani rada termoelektrana zbog zagađenja i globalnog zagrevanja planete.

Na kraju ovog doprinosa u vezi s nuklearnom energijom spominjem predlog koji sam još pre deset godina ponudio kao dobro rešenje, da se Srbija uključi u gradnju nuklearnih elektrana susednih zemalja, kao što su Mađarska ili Bugarska. Na osnovu tog učešća naša država bi mogla da dobije protivuslugu, 10 do 15 odsto električne energije, što bi bilo i te kako dobro za našu zemlju. Izgleda da je u poslednjih mesec-dva, kako prenose mediji, i naša vlada sličnog mišljenja.

*Naučni savetnik Instituta „Vinča” i predsednik Nadzornog odbora Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije”