Turska se sprema da ugrozi Rusiju sa severozapada

Odluka Turske da od avgusta do novembra rasporedi pet borbenih aviona F-16 i 76 pripadnika vazduhoplovstva u bazi Emari u Estoniji predstavlja znatno više od redovne smene u okviru NATO misije nadzora baltičkog vazdušnog prostora.

Turski avioni neće prvi put učestvovati u zaštiti neba iznad Baltika, kako se navodi u pojedinim izveštajima, jer je Ankara u ovoj misiji već bila angažovana 2006. godine u Litvaniji. Ovo će, međutim, biti prvo raspoređivanje turskih lovaca u Estoniji i povratak turskog vazduhoplovstva u baltičku misiju posle dve decenije.

Pet aviona iz sastava 181. eskadrile biće stacionirano u Emariju, jednoj od glavnih vazduhoplovnih tačaka NATO-a na severoistočnom krilu. Posade će neprekidno biti u stanju brzog reagovanja, spremne da polete u slučaju pojavljivanja neidentifikovanih letelica ili mogućeg narušavanja vazdušnog prostora Estonije, Letonije i Litvanije.

Komandant turskog kontingenta, potpukovnik Ozdemir, ocenio je da misija ima strateški značaj za odbranu istočnog krila NATO-a, kao i za jačanje turskih sposobnosti odvraćanja i saradnje sa oružanim snagama drugih članica Alijanse. NATO misiju nad Baltikom sprovodi od 2004. godine, pošto baltičke države nemaju sopstvene borbene avione potrebne za neprekidnu zaštitu vazdušnog prostora.

Značaj turskog raspoređivanja dodatno je porastao posle odluke NATO-a da dosadašnju misiju vazdušne policije nadogradi u širi sistem vazdušne odbrane. Novi format podrazumeva veća ovlašćenja za reagovanje i mogućnost uništavanja letelica koje budu procenjene kao neposredna pretnja, što baltički prostor pretvara u jednu od najosetljivijih tačaka vojnog dodira Rusije i Alijanse.

Zato dolazak turskih F-16 ne treba posmatrati samo kao tehničko ispunjavanje savezničkih obaveza. On omogućava turskim pilotima, tehničarima i komandnom osoblju da steknu neposredno iskustvo u delu Evrope u kojem se ruski i NATO avioni gotovo svakodnevno susreću, prate i presreću iznad Baltičkog mora.

Za Ankaru je to prilika da svoje vazduhoplovstvo uključi u operativne procedure severnog krila Alijanse, da ispita rad u drugačijim klimatskim i logističkim uslovima i dodatno se nametne kao zemlja bez koje evropska odbrana teško može biti organizovana.

Turska je tu ambiciju pokazala i početkom godine, kada je u vežbi „Stedfast dart 2026” učestvovala sa snažnom pomorskom grupom predvođenom amfibijskim brodom „Anadolu”. U manevrima na Baltičkom moru učestvovalo je oko 10.000 vojnika iz 13 zemalja, 17 ratnih brodova i više od 20 letelica, dok su sa turskog broda poletali i sletali dronovi „bajraktar TB-3”. U okviru vežbe izvedena je i amfibijska demonstracija na poligonu Putlos u Nemačkoj.

Time je Ankara pokazala da njeno vojno prisustvo više nije ograničeno na Mediteran, Crno more, Bliski istok i Kavkaz, već da želi aktivniju ulogu i u bezbednosnoj arhitekturi severne Evrope.

Ta politika neposredno je povezana sa nastojanjem predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da Tursku predstavi kao stub evropskog dela NATO-a. Na samitu Alijanse, održanom 7. i 8. jula u Ankari, Erdogan je poručio da njegova zemlja ima najveću kopnenu vojsku u Evropi i da svoje kapacitete stavlja na raspolaganje NATO-u kad god je to potrebno.

Istovremeno je zatražio ukidanje ograničenja koja pojedine saveznice primenjuju prema turskoj odbrambenoj industriji, upozorivši da isključivanje saveznika koji nisu članice Evropske unije stvara nove podele unutar Evrope.

U toj rečenici sadržan je jedan od glavnih motiva turskog angažovanja na Baltiku. Ankara želi da vojnu snagu, brojnost armije, razvijenu proizvodnju dronova, raketa, oklopnih vozila i ratnih brodova pretvori u politički uticaj, pristup evropskom kapitalu i uključivanje u velike programe ponovnog naoružavanja.

Posebno je zainteresovana za učešće u evropskom mehanizmu SAFE, kroz koji se državama Evropske unije obezbeđuju povoljni krediti za zajedničke nabavke naoružanja. Za Tursku bi otvaranje tog programa značilo nove ugovore za njenu odbrambenu industriju, ali i lakši pristup tehnologijama i komponentama koje još ne proizvodi samostalno. Pravila SAFE-a predviđaju saradnju sa pojedinim trećim zemljama, ali pod posebno dogovorenim uslovima.

Paralelno s jačanjem položaja u NATO-u, Ankara pokušava da otkloni i najveću prepreku u odnosima sa Vašingtonom – pitanje ruskih sistema S-400. Njihova kupovina dovela je do američkih sankcija i izbacivanja Turske iz programa proizvodnje aviona F-35.

Moskva je nedavno potvrdila da sa Ankarom razgovara o budućnosti ovih sistema, posle izveštaja da bi Turska mogla da ih prebaci nekoj od zalivskih država i tako otvori put za povratak u program F-35. Dogovor, međutim, nije potvrđen, a Kremlj je pitanje nazvao izuzetno osetljivim.

Turska istovremeno nastavlja vojnu i političku podršku Kijevu. Na samitu u Ankari Erdogan je podržao dalju pomoć Ukrajini, dok je ministar spoljnih poslova Hakan Fidan 15. i 16. jula posetio Kijev, gde je razgovarao sa ukrajinskim rukovodstvom o nastavku pregovora i mogućnostima za okončanje sukoba. NATO je na samitu najavio 70 milijardi evra vojne opreme, pomoći i obuke za Ukrajinu tokom 2026. godine.

Uprkos tome, Ankara ne napušta saradnju sa Moskvom. Turska ekonomija u velikoj meri zavisi od ruskog gasa, prihoda od turizma, trgovine i izgradnje nuklearne elektrane „Akuju”. Ona se nije u potpunosti pridružila zapadnim sankcijama, a turske vlasti nastoje da zadrže položaj posrednika koji može da razgovara i sa Kremljom i sa Kijevom.

Upravo u tome leži suština Erdoganove politike. Turska ne bira jednu stranu sve dok može da dobija od obe. Rusiji nudi ekonomsku saradnju i diplomatske kanale, a Zapadu vojsku, geografski položaj, odbrambenu industriju i operativno prisustvo od Crnog do Baltičkog mora.

Raspoređivanje F-16 u Estoniji zato nije dokaz da je Ankara prekinula odnose sa Moskvom, već da podiže cenu sopstvene podrške NATO-u. Međutim, što se turski avioni, brodovi i vojnici dublje uključuju u planove odbrane istočnog krila, to će biti teže održavati dosadašnju ravnotežu.

U slučaju ozbiljnije krize između Rusije i NATO-a, prostor za tursko posredovanje mogao bi naglo da se suzi. Tada bi se pokazalo da li su turski F-16 na Baltiku samo sredstvo Erdoganovog političkog nadmetanja unutar Alijanse ili prvi vidljivi znak trajnijeg turskog svrstavanja u novoj vojnoj arhitekturi Evrope.