Грчки преглед српског филма

Солун – После летошњег тријумфа на 55. Карлове Вари фестивалу са освојених пет награда и оном најзначајнијом – „Кристалним глобусом” за најбољи филм главног такмичарског програма, филм „Страхиња Бановић” Стефана Арсенијевића наставља свој узбудљиви међународни фестивалски живот.

Под међународним насловом „Док ме ноге носе” ова Арсенијевићева велика и хуманистичка љубавна прича, уравнотежена између тачних документаристичких слика и приказа једног од најодређенијих проблема нашег доба – миграција и ванвременске српске епске поезије, већ је наишла на изузетан одјек публике на фестивалима у израелском граду Хаифи, на азијској премијери у Пингјау (Кина), одакле су стигле и изврсне критике, у Монпељеу, Луксембургу, Скопљу. Арсенијевић је сада са „Страхињом Бановићем” у Солуну, у драгоценом и угледном програму „Балкански преглед” у оквиру 62. Солунског фестивала, који се поново одржава у физичком облику, уз све прописане мере предострожности. Синоћ у дворани „Ставрос Тонес” разговор гледалаца с редитељем трајао је готово један сат јер је грчка публика увек активна, радознала и с великим знањем о седмој уметности. Прича о Самити, црнопутом мигранту из Малија који се обрео у Србији, његовој љубави према Абабуо (мигранткиња из Гане) и о кобном сусрету са сиријским професором-дисидентом Алијем, дубоко је дирнула и Грке који тему миграције веома добро познају...

Могућност живих сусрета и разговора с публиком Стефану Арсенијевићу много значи. У кратком сусрету за „Политику” је рекао и следеће:

– После успеха у Карловим Варима добили смо заиста велики број позива на фестивале и ја се трудим да пратим филм кад год могу. Веома сам се ужелео те магије која се дешава у дворанама, тог незамењивог искуства заједничког гледања филма на великом платну. Волим да ослушнем публику током пројекције, да осетим како дише и да потом разговарамо. Где год смо филм до сада приказали, људи су врло емотивно реаговали. Публика у Солуну је посебно топла и темпераментна, а разговор је био јако жив и динамичан. Желели су да поделе гласно и јасно своје утиске, да се распитају о детаљима самог снимања. Занимљив им је био тај чудни спој нашег српског традиционалног и савременог мигрантског. Али изнад свега, веома емотивно су реаговали на љубавну причу. И то ми много значи. Одлазим са фестивала пун утисака.

Следећа станица Стефана Арсенијевића је већ започети филмски фестивал у Севиљи (Шпанија), у коју се из Солуна управо упутио. „Страхињу Бановића” гледаће и фестивалска публика ускоро у Каиру, Атини и индијском Пунеу... И тако све до српске премијере на београдском Фесту 2022.

Захваљујући „Балканском прегледу”, програмској целини коју тако брижно креира и негује Димитрис Керкинос, у наступајућим данима публика Солунског фестивала имаће прилику да гледа и српски филм „Келти”, с којим сценаристкиња и редитеља Милица Томовић дебитује у форми целовечерњег играног филма. О „Келтима”, као о модерном, свежем и продукцијски утегнутом филму с добро промишљеним редитељским концептом, на страницама „Политике” писано је још током овогодишњег онлајн издања 71. Берлинског фестивала, на којем је филм Томовићеве имао своју успешну светску премијеру у оквиру програма „Панорама”. Публика у Солуну већ је резервисала места у дворанама (омогућено је и гледање онлајн) за ову горко-слатку, помало носталгичну, повремено и смешну филмску причу о одрастању у невремену – током деведесетих година прошлог века. Дакле, у времену инфлације, рестрикција, санкција, неизвесности и узбурканих вести. У времену током распада Југославије, земље у којој су сви протагонисти и сама ауторка „Келта” рођени...

Филм Милице Томовић имаће српску премијеру ускоро на београдском Фестивалу ауторског филма, баш као и тридесетоминутни филм „Како сам победио лепак и бронзу” Владимира Вулевића (Прибој, 1984), који је већ био приказан и на фестивалу у Локарну, а сада се приказује у селекцији кратких играних филмова у „Балканском прегледу”. Вулевић о животу фабричког радника Михајла, из запуштеног провинцијског места, прича кроз сведочанства оних који су му у најближем окружењу и то тако да њихови гласови у својству наратора остају да се чују и по њиховом физичком напуштању сцене. Оно што Михајлови сведоци не знају, сазнаће гледалац. Михајло опсесивно краде алат из фабрике, пати због изгубљене љубави, а једног јутра ће урадити и нешто неочекивано. У „Како сам победио лепак и бронзу” улоге тумаче Хасан Чичић, Расим Ћеламехметовић, Саша Бјелић, Ива Бјелић, Драгана Видаковић и Драгана Лаловић.

На 62. Солунском фестивалу у главном такмичарском програму за награду „Златни Александар” конкурише десет филмова чије ће вредности процењивати жири чији је један од чланова и Роланд Вајс. Овај већ прослављени и осведочени дизајнер звука, који већ дуже време живи и ради на релацији Њујорк – Лос Анђелес – Лисабон (у којем има свој студио), рођен је у Србији, а у својој радној биографији бележи сарадњу и са Мартином Скорсезеом, Ангом Лијем, Мајклом Муром, Ларијем Кларком и Миром Наир, али и вишеструко освојене награде „Еми”. Током фестивала Вајс ће одржати и мастер клас на тему дизајна звука и монтаже, и то на примеру филма „Соларис” Андреја Тарковског. У паралелном такмичарском програму „Филм форвард” у Солуну, међу члановима жирија је и наш сценариста и редитељ Дане Комљен.

„Југо флорида” у индустријском делу фестивала

У оквиру индустријског дела фестивала и копродукцијског форума „Раскршћа” представљен је и српски дебитантски дугометражни играни пројекат „Југо флорида”, чији сценарио потписују Милан Марковић Рамшак и сам редитељ Владимир Тагић.

Потенцијални европски копродуценти позитивно су реаговали на ову хумористичку драму о тридесетогодишњем Зорану, чији се рутински и бесмислен живот и посао у ријалити програму преокреће по сазнању о тешкој болести отуђеног и неподношљивог оца. Јунак Тагићевог филма пролазиће кроз читаву скалу фрустрација, авантура, али и сударања са институционалним хаосом државног и приватног здравственог сектора, да би га током једне вожње аутомобилом „југо флорида” на магистрали сустигло коначно упознавање сопственог оца као такође крајње несигурног човека жељног љубави. Овај наш пројекат развијан је кроз сценаристичку радионицу у Француској, на копродукционим маркетима у Бугарској и Загребу, а сада у Солуну има шансу за освајање и невелике али драгоцене финансијске награде и још важније – за проналажење страних партнера (за сада је ово само српско-црногорска копродукција). На пичингу у „Раскршћима” пројекат су представљали редитељ Тагић и продуценткиња Марија Стојановић („Сенсе продакшен”).