Викендице под стечајем

Гроцка је у старој Југославији била позната као највеће насеље викендаша после Будве, али у међувремену је постала гласовитија као општина у којој се налази највеће дивље насеље у Европи – Калуђерица. Староседеоци причају да не би живели ни на једном другом месту, али данас овде долазе само они који морају. У Гроцкој се избеглице склањају пред невољама које су их отерале из родног краја, старији житељи престонице селе се у викендице, неки од младића и девојака дораслих за самосталан живот бирају да оставе родитељске домове и оду у некадашње викендице прерачунавши се да им је јефтиније да сваког дана плаћају гориво за пут до посла у граду. Незванично, општина има око 100.000 становника, стопа незапослености је девет одсто, али претпоставља се да би била знатно виша ако би испитивали и 25.000 непријављених становника.

– Комунистички привредни гиганти су пропали, приватника нема довољно. Људи се враћају имањима и занатима и раде на пољима као њихови очеви или на црно као мајстори – прича возач општинског особља, док тера аутомобил низ труцкав Смедеревски пут, кроз приградски крајолик по којем су куће посејане ређе од поврћа и воћа и мање видљиве од шибља.

Индустријска зона ипак није умртвљена захваљујући малој и средњој производњи основних кућних потрепштина, попут намештаја, паркета и изолационих елемената. Више новца се у Гроцку одавно није улило. Осим великог бетонског костура, који неће постати фабрика са новим радним местима већ складиште, најмонументалнија здања која се могу видети возећи се „Смедеревцем” ка центру Гроцке су мрежа електроцентрале и големи млин, што није ни чудно за насеље у којем се један од ресторана назива „Код доње стрњике”.

Хитнији проблем од недостатка инвестиција су менице без покрића које је стара власт, како тврди коалиција која је прошлог месеца преузела управу над Гроцком, али и буџетска инспекција, бесомучно издавала, нарочито пред изборе. Послови су дељени пријатељима без процедуре јавне набавке, приходи су надувавани како би била створена илузија да задужење не прелази, колико закон дозвољава, 15 одсто општинског буџета док су заправо потраживања која ће општина у наредних неколико година морати да намири нарасла на 322.000.000 динара, кажу у новој општинској постави. Према њиховим речима, дуг општинске Дирекције за грађевинско земљиште износи 530.000.000 динара, док Јавно комунално стамбено предузеће треба да покрије дуг од 39.000.000 динара.

– Десило се чак и да је један посао додељен на тендеру, првопласирани се појавио на терену и затекао машине друге компаније, чији су шефови рекли да су посао добили директно од председника општине. У другој улици, на пример, дигли су дотрајали асфалт како би поставили нови, али никада нису завршили радове па је грађанима преостала само каљава стаза – наводи Мирољуб Петровић, одборник.

– Са оваквим теретом, не осећам се као председник општине већ као стечајни управник. Само камате за дуг банкама следеће године ће нам појести цео инвестициони буџет, о овој години да и не причамо. Рачун општине је блокиран за 31.000.000 динара и покушаћемо да добијемо десетак милиона динара од градске скупштине како би изашли из минуса – рекао је Зоран Јовановић, нови председник општине.

Блажо Стојановић, бивши први човек Гроцке, побија оптужбе и одвраћа да дуг направљен у кампањи не износи више од 60.000.000 динара, у најгорем случају 80.000.000.

– Договорио сам се са извођачима радова, сви су изабрани на прописан начин, да менице доспеју на плаћање после 12 месеци. Међутим, из мени неразумљивих разлога, општинска Дирекција за грађевинско земљиште је одлучила да склопи уговор на шест месеци – каже Стојановић.

И без дугова, Гроцка нема новца. Са осам одсто становништва престонице и седам одсто територије града, општина има свега један одсто буџета Београда, каже Миладин Сапунџић, општински већник. Речице и поточићи су застрашујуће загађени, канализација до многих кућа још није стигла, ситно смеће, кућни апарати и грађевински отпаци су разбацани дуж пута. До града вози мало аутобуса и чак су и насеља у општини међусобно лоше повезана јавним превозом, па житељи неких крајева морају путовати до Коњарника како би ухватили ту ГСП возило до дела Гроцке који им је у непосредном суседству. Прича се да се у насељу крије мноштво фабрика за синтетисање тешких опијата и није чудно што се наркоманија не своди на лењо уживање марихуане ради опуштања. Уклапање у такву средину бројним придошлицама није нимало олакшано и незнанац у појединим кафићима не би се смео чудити ако га без разлога не претуку и баце са терасе, каже Небојша Маринковић, дипломац Више пословне школе.

О развоју нико у власти не размишља док не буду сигурни да Гроцка неће постати прва општина која ће банкротирати. Пунити буџет је немогуће пре него што приватници легализују пословне објекте и пристану да плаћају дажбине. Привлачити улагаче је неизводљиво док 80 одсто зграда у насељу, колико је нелегализовано, не буде уписано у карте како би могао да буде направљен детаљни урбанистички план и распоред пословних локација. Са тим пословима би се морало пожурити јер Гроцка је, захваљујући сталном досељавању становништва са традицијом стварања велике породице, једно од малобројних места у Србији са завидним наталитетом и сви ти људи ће морати да пронађу начин да преживе.