Ако живиш, следи отказ

 Специјално за „Политику”

Вашингтон, јула – Један наш млади Американац (дошао је у Америку пре основне школе) безуспешно се, чим је завршио студије на угледном америчком факултету, јављао за посао економисте у овдашњим компанијама. Увек би догурао до усменог интервјуа, што је већ завидно висок степеник у борби за освајање радног места. И увек би се са усменог „ћаскања” враћао кући пун оптимизма. Они љубазни, он још раздраганије елоквентан… спреман на свакакве исповести, охрабрен њиховим подстицајним питањима… Следило би разочарање. Без објашњења би му јављали да није изабран. Уз љубазан додатак да ће бити узет у обзир приликом следећих потреба компаније. Никада није сазнао у чему је виц, али је у међувремену добио посао у једној београдској моћној фирми, где ради и црнчи као Американац, за српску плату. Такви случајеви, да се млади Американци, двојног држављанства враћају у земљу рођења у потрази за послом, нису више никаква реткост.

У Америци се много боље зарађује, много се више ради, и свако у сваком тренутку може без претходних наговештаја да изгуби свој посао. То су углавном стереотипна запажања Американаца европског порекла који непрекидно упоређују Стари и Нови свет, вајкајући се чијој радној снази да се приволе.

Посебно су застрашујуће приче о начину на који добијаш отказ.

„Пре него што сам отишао на паузу за ручак, рекли су ми да покупим све своје ствари из свог „кубикла” и одузели су ми дигиталну картицу за улазак у канцеларију, прича један разочарани амерички Србин, високе техничке струке који је до тог тренутка важио за вредног професионалца са високим примањима. Да би и у животу заједно са породицом стекао репутацију коју уживаш на послу, ти се чим дођеш до тако уносног запослења, задужиш за кућу у адекватном крају, ауто који одговара твом статусу, намештај, компјутер, машну и ташну… Свадба и прстен такође иду на кредит… а школа и забавиште плаћају се бар на нижим ступњевима у кешу.

 Наш несрећник пао је после овог наглог прекида радног стажа у тешку депресију. Није га утешила ни позамашна отпремнина (у износу годишње плате) коју му је фирма накнадно послала. Знао је да ће, ако хитно не нађе други посао, његов амерички сан постати паклени кошмар. Срећом, врло брзо нашао је још боље плаћен посао – и то у истој фирми из које је тако бесрамно отпуштен, само у различитом одељењу. Што је најчудније у Америци, нити се они послодавци који су га „шутнули” кају, нити је нови шеф спреман да обећа да се новозапосленом раднику неће поновити судбина коју је једном већ доживео. Не зна лева шта ради десна, рекли би наши људи из транзиционе економије, али Американци то зову корпоративним потребама. Шефови који брутално отпуштају искусне и одличне раднике (јер су им скупи) а на њихово место доводе јефтине незналице, да би све то зарачунали као успешно пословање, врло брзо, са милионским бонусом, прелазе у нову фирму да и њу накратко подигну на ноге а дугорочно упропасте. За то време множе се геометријском прогресијом писци и саветодавци за запослења и(ли) избегавање отпуштања.

Има ли места за стручњаке и експерте, ако је запослени најчешће препуштен произвољној доброј или лошој вољи свога шефа, бар када је о приватним компанијама реч?

„Најчешће запослени у приватном сектору не знају да њихова судбина на послу и законски зависи од воље послодавца”, каже Пол Секунда, професор права на Универзитету Мисисипи. А „зависност од воље” значи да запослени може бити отпуштен „из неког ваљаног, као и без икаквог разлога”, објашњава Секунда. Федерални закони о запошљавању штите раднике од полне, расне, верске, националне… дискриминације. Поједине државе не дозвољавају ни дискриминацију по другим категоријама: сексуална оријентација, или пушачки статус, на пример. У Кентакију, као држави која узгаја дуван, закон штити пушаче, ако своју нездраву активност упражњавају ван посла. Али ако није учињена никаква законски неодржива дискриминација, него си једноставно отпуштен , јер се шефу тако ћефнуло, испада да је то сасвим у реду. Ма колико било неправедно.

Зато цветају друге врсте (ванправнички) експертски савети за запослење. Интервју је, како кажу инсајдерски експерти из разноразних моћних корпорација, кључни корак до добијања посла. Од тога како да се обучеш до тога каквим ходом да уђеш, како да седнеш, и каквим тоном да одговараш, све доноси или односи поене. Осмех и самопоуздање се подразумевају, али многе друге „ситнице” предмет су бескрајних студија, књига, теорија и вербалних савета.

„Да ли си се намучио да нас пронађеш”, питаће те као узгредно жири који ти приређује интервју. То може звучати као обично љубазно потпитање како би се испитаник опустио и заборавио на трему. А ако он ипак каже да је до заказаног места стигао без икаквог лутања, жири ће га оценити као лажова. Јер свакоме је проблем да нађе у било којој корпорацији (све иста врата, све исти ходници, лифтови, зидови, ваздух), заказано место. Ако се опет упусти нашироко да препричава своје патње, како се све губио, жири ће овом досадњаковићу који не схвата основе корпоративних закона, уписати нулу.

Има још безброј наизглед неважних питања, на које нуди одговор један корпоративни инсајдер у својој новој књизи („Како проћи интервју”). За само 37 долара, он ће дати одговор на сва питања, и посао је осигуран, како тврди у реклами.