Ako živiš, sledi otkaz

 Specijalno za „Politiku”

Vašington, jula – Jedan naš mladi Amerikanac (došao je u Ameriku pre osnovne škole) bezuspešno se, čim je završio studije na uglednom američkom fakultetu, javljao za posao ekonomiste u ovdašnjim kompanijama. Uvek bi dogurao do usmenog intervjua, što je već zavidno visok stepenik u borbi za osvajanje radnog mesta. I uvek bi se sa usmenog „ćaskanja” vraćao kući pun optimizma. Oni ljubazni, on još razdraganije elokventan… spreman na svakakve ispovesti, ohrabren njihovim podsticajnim pitanjima… Sledilo bi razočaranje. Bez objašnjenja bi mu javljali da nije izabran. Uz ljubazan dodatak da će biti uzet u obzir prilikom sledećih potreba kompanije. Nikada nije saznao u čemu je vic, ali je u međuvremenu dobio posao u jednoj beogradskoj moćnoj firmi, gde radi i crnči kao Amerikanac, za srpsku platu. Takvi slučajevi, da se mladi Amerikanci, dvojnog državljanstva vraćaju u zemlju rođenja u potrazi za poslom, nisu više nikakva retkost.

U Americi se mnogo bolje zarađuje, mnogo se više radi, i svako u svakom trenutku može bez prethodnih nagoveštaja da izgubi svoj posao. To su uglavnom stereotipna zapažanja Amerikanaca evropskog porekla koji neprekidno upoređuju Stari i Novi svet, vajkajući se čijoj radnoj snazi da se privole.

Posebno su zastrašujuće priče o načinu na koji dobijaš otkaz.

„Pre nego što sam otišao na pauzu za ručak, rekli su mi da pokupim sve svoje stvari iz svog „kubikla” i oduzeli su mi digitalnu karticu za ulazak u kancelariju, priča jedan razočarani američki Srbin, visoke tehničke struke koji je do tog trenutka važio za vrednog profesionalca sa visokim primanjima. Da bi i u životu zajedno sa porodicom stekao reputaciju koju uživaš na poslu, ti se čim dođeš do tako unosnog zaposlenja, zadužiš za kuću u adekvatnom kraju, auto koji odgovara tvom statusu, nameštaj, kompjuter, mašnu i tašnu… Svadba i prsten takođe idu na kredit… a škola i zabavište plaćaju se bar na nižim stupnjevima u kešu.

 Naš nesrećnik pao je posle ovog naglog prekida radnog staža u tešku depresiju. Nije ga utešila ni pozamašna otpremnina (u iznosu godišnje plate) koju mu je firma naknadno poslala. Znao je da će, ako hitno ne nađe drugi posao, njegov američki san postati pakleni košmar. Srećom, vrlo brzo našao je još bolje plaćen posao – i to u istoj firmi iz koje je tako besramno otpušten, samo u različitom odeljenju. Što je najčudnije u Americi, niti se oni poslodavci koji su ga „šutnuli” kaju, niti je novi šef spreman da obeća da se novozaposlenom radniku neće ponoviti sudbina koju je jednom već doživeo. Ne zna leva šta radi desna, rekli bi naši ljudi iz tranzicione ekonomije, ali Amerikanci to zovu korporativnim potrebama. Šefovi koji brutalno otpuštaju iskusne i odlične radnike (jer su im skupi) a na njihovo mesto dovode jeftine neznalice, da bi sve to zaračunali kao uspešno poslovanje, vrlo brzo, sa milionskim bonusom, prelaze u novu firmu da i nju nakratko podignu na noge a dugoročno upropaste. Za to vreme množe se geometrijskom progresijom pisci i savetodavci za zaposlenja i(li) izbegavanje otpuštanja.

Ima li mesta za stručnjake i eksperte, ako je zaposleni najčešće prepušten proizvoljnoj dobroj ili lošoj volji svoga šefa, bar kada je o privatnim kompanijama reč?

„Najčešće zaposleni u privatnom sektoru ne znaju da njihova sudbina na poslu i zakonski zavisi od volje poslodavca”, kaže Pol Sekunda, profesor prava na Univerzitetu Misisipi. A „zavisnost od volje” znači da zaposleni može biti otpušten „iz nekog valjanog, kao i bez ikakvog razloga”, objašnjava Sekunda. Federalni zakoni o zapošljavanju štite radnike od polne, rasne, verske, nacionalne… diskriminacije. Pojedine države ne dozvoljavaju ni diskriminaciju po drugim kategorijama: seksualna orijentacija, ili pušački status, na primer. U Kentakiju, kao državi koja uzgaja duvan, zakon štiti pušače, ako svoju nezdravu aktivnost upražnjavaju van posla. Ali ako nije učinjena nikakva zakonski neodrživa diskriminacija, nego si jednostavno otpušten , jer se šefu tako ćefnulo, ispada da je to sasvim u redu. Ma koliko bilo nepravedno.

Zato cvetaju druge vrste (vanpravnički) ekspertski saveti za zaposlenje. Intervju je, kako kažu insajderski eksperti iz raznoraznih moćnih korporacija, ključni korak do dobijanja posla. Od toga kako da se obučeš do toga kakvim hodom da uđeš, kako da sedneš, i kakvim tonom da odgovaraš, sve donosi ili odnosi poene. Osmeh i samopouzdanje se podrazumevaju, ali mnoge druge „sitnice” predmet su beskrajnih studija, knjiga, teorija i verbalnih saveta.

„Da li si se namučio da nas pronađeš”, pitaće te kao uzgredno žiri koji ti priređuje intervju. To može zvučati kao obično ljubazno potpitanje kako bi se ispitanik opustio i zaboravio na tremu. A ako on ipak kaže da je do zakazanog mesta stigao bez ikakvog lutanja, žiri će ga oceniti kao lažova. Jer svakome je problem da nađe u bilo kojoj korporaciji (sve ista vrata, sve isti hodnici, liftovi, zidovi, vazduh), zakazano mesto. Ako se opet upusti naširoko da prepričava svoje patnje, kako se sve gubio, žiri će ovom dosadnjakoviću koji ne shvata osnove korporativnih zakona, upisati nulu.

Ima još bezbroj naizgled nevažnih pitanja, na koje nudi odgovor jedan korporativni insajder u svojoj novoj knjizi („Kako proći intervju”). Za samo 37 dolara, on će dati odgovor na sva pitanja, i posao je osiguran, kako tvrdi u reklami.