Дејтон није завршио рат

После година сецесионистичке кампање која се радикализовала последњих недеља, Запад је коначно Милорада Додика означио као највећу претњу опстанку Босне и Херцеговине у времену када је земља суочена с најозбиљнијом кризом од завршетка рата 1995. године.

Лидер Републике Српске, после 15 година претњи распадом БиХ, референдумом о независности и „мирном разлазу”, кренуо је агресивније. Каже да ће се, уколико се ентитету не врате „одузете надлежности” из изворног Дејтона, Српска повући из армије, судства и пореске управе – три стуба заједничке безбедности, владавине права и економског система.

Додик је у недавном интервјуу „Политици” изјавио да не разбија, него спасава уставну Босну, али чињенице говоре супротно. Ради се о пузећем државном удару, одузимању прерогатива државе који не припадају ни Федерацији ни Српској.

Уколико би се испунили Додикови захтеви, уследила би забрана рада државних институција које треба „саме да се одселе, а ако се не одселе, путем интервенције органа Републике Српске”. Ако је претња силе „спасавање”, онда од БиХ као државе нема ништа. Сецесија без њеног формалног проглашења.

Додик слави у згради Председништва БиХ у Сарајеву и дернечи са хармоникашем који је певао његову заветну песму „Српкиња је мене мајка родила”, али Тужилаштво БиХ је затражило хитно формирање предмета против овог члана Председништва БиХ због претњи територијалном интегритету и највишим државним институцијама.

Још прети Додик да ће преузети касарне армије БиХ лоциране по РС и да ће, уколико Запад покуша да интервенише, позвати „пријатеље” да помогну. Које пријатеље? Његов патрон Русија свакако неће ризиковати било какво сучељавање. Виктор Орбан? Ни он. Биће да ли мисли на Србију?

Додик тако наставља да увлачи Београд у своје опасне игре у којима комбинује национализам и пословне интересе. Александар Вучић избегава да се изјасни, чак ни када Додик у његовом друштву помиње да ће се у будућности ујединити „две српске државе”. Додик каже да не тражи подршку, али очекује „разумевање”. Вучић зна да би било сувише опасно да се замера Западу, али не жели да квари блиске односе с Москвом. Таквој (не)угодној позицији приближава се крај.

Запад излази из фазе колебљивости и решен је да осујети иредентистичке планове које подстиче Москва. Државни секретар Ентони Блинкен и шеф европске дипломатије Ђузеп Борељ су већ упозорили на „реторику све већих подела” у Босни. Специјални изасланик Габријел Ескобар каже да су пријетње отцепљењем антидејтонске и да грађанима Српске не нуде ништа осим изолације и економског очаја.

Да ли ће Вучић допустити да Додик не само њега већ и Србију повуче у изолацију која прети Српској? Не верујем. Уосталом, Вучић се недавно, на Додиково разочарање, у Београду састао с високим представником за БиХ Кристијаном Шмитом.

Вучић ће покушавати да сачува статус кво како не би кварио рејтинг међу српским националистима. Он зна да на рафиниран начин подстиче конфликте и онда их смирује, али ако баш буде затребало, председник Србије ће свог авантуристичког јарана пустити низ Сану па нека прави независну државу Лакташи. Не би да заједно с Додиком заврши у босанском лонцу.

У јеку кризе која дрма ионако нефункционалну Босну, све су јаснија упозорења. Високи представник Шмит упозорава на највећу „егзистенцијалну кризу послератног периода” и позива међународну заједницу да стане на пут сепаратистичким акцијама власти у Бањалуци.

Шмит је о перспективама даљих подела и конфликта и о претњи формирања одвојене армије РС требало да говори пред Саветом безбедности, али ускочила је Русија и блокирала његово појављивање. Но, Москва тешко да може да заустави координисану акцију Америке и Европске уније, које се коначно буде из дугогодишње летаргије у намери да очувају јединствену БиХ.

Може Додик да каже да се ради о „пропагандом памфлету”, да ниједна акција ни допис „овог који се зове Шмит” не представља ништа осим ставове једног странца и да је правде да он буде протеран, али Савет безбедности је у јулу одбацио предлог резолуције Русије и Кине по коме би високом представнику одмах била одузета овлашћења и он за годину дана био елиминисан с позиције коју држи.

Јесу високи представници наметали решења, али она су била у функцији очувања целовитости Босне. Да Додик није минирао, не би ни било наметнутих решења. Може он и да у наступу своје већ пословично арогантне примитивности новом америчком дипломати задуженом за регион, Габријелу Ескобару, у лице каже да му се „ј…” за санкције које је Американац поменуо, али он све дубље тоне у изолацију. Уколико још једном у животу не направи салто мортале, његова политичка будућност је оверена на краћи рок.

Уосталом, први пут откако постоји право вета, доживео је да га Народна скупштина РС не подржи. „Џемпер се распарао и сада незаустављиво почиње да се осипа. Опозиција му је вратила за понижавања и омаловажавања, и тиме се и дефинитивно извукла из његовог загрљаја”, оцењује аналитичарка Тања Топић.

Додик је у свом разбијачком подухвату савезника нашао у лидеру Хрватске демократске заједнице у БиХ Драгану Човићу. Он свог „пријатеља” охрабрује да не попусти у напору да Херцег-Босни избори статус ентитета – чиме би Бошњаци остали усамљени.

Много тога подсећа на састанак Слободана Милошевића и Фрање Туђмана у Карађорђеву марта 1991, када су се ковали планови о подели Босне. С том разликом што је Додик тада био дарлинг Запада због противљења Милошевићу, а данас покушава да води његову политику.

Београд и Загреб спаја противљење тзв. унутаристичком пројекту Бакира Изетбеговића, кога оптужују да минималну већину становништва покушава да преточи у концепт државе. Зашто Срби и Хрвати у Босни толико страхују од грађанског друштва? Искључиво због национализма јер у једном таквом друштву не би било места ни за Додика, ни за Човића, а богами ни за Изетбеговића.

Зазор Срба и Хрвата од тзв. бошњачког унитаризма је националне, а не политичке природе и показује колики је страх од грађанске државе у којој би сви националисти изгубили монополе моћи које данас имају.

Шта фали да се РС једног дана „утопи” у целовиту Босну равноправних грађана? Знам, фали национално окупљање бирача, а управо су националне хомогенизације и довеле то разорног рата.

Босна је полигон серијских промашаја западне политике. Дејтон је прекинуо рат, али га није завршио. Американци и Европљани треба да се суоче с чињеницом да три деценије политика и стратегија заснованих на изградњи либералних институција нису уродиле плодом. Ескобар тражи удаљавање од тема деведесетих година прошлог века, али то не одговара ни Београду ни Загребу. Зато Додик иде у Загреб, а Човић долази у Београд. Како обезбедити дијалог оних који не желе дијалог.

Да би се унормалила, Босни су барем за неко време потребне технократе које ће прекинути погубну владавину националиста. Конфучије каже: „Волови могу вући кола, али трагедија настаје кад помисле да знају пут.„