Коме стоји етикета „турбопатриоте”

Реаговање на текст „Дискриминација, сукоби интереса и – Косово”, „Политика”, 6. новембар

У тексту под насловом „Дискриминација, сукоби интереса и – Косово” М. Ковић износи низ спорних информација којима се јавност доводи у заблуду означавајући моје тврдње за измишљотине.

У последњем пасусу, у недостатку аргументације, Ковић напада мене лично називајући ме „анонимним турбопатриотом са интернета” и „непознатим господином бриселских афилијација”. Али и оваква врста аргумената говори нешто о њему јер „од сувишка срца уста говоре”. (Мт. 12, 34)

У преамбули Устава стоји да је „Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије”, као и да „има положај суштинске аутономије”. О каквој је онда реинтеграцији реч? Ни проблем није исправно идентификован – проблем није правне природе. Суштина проблема је де факто стање на КиМ и не може се решити лингвистичко-правном гимнастиком.

У Пројекту за КиМ стоји, цитирам: „Она би имала сопствене надлежности, органе власти, правни систем и јавне финансије. Имала би устав, доносила би законе и подзаконска акта и самостално их спроводила.” У вези са царинском политиком наводи се могућност: „КиМ као посебна царинска зона, са перспективом асоцијације са Србијом.” Даље, КиМ би „поред надлежности уобичајених за политичко-територијалну аутономију, располагало и додатним надлежностима”. У то спадају: „Самостална политика јавних финансија – целовита пореска политика, политика јавних расхода и улагања; задуживање код иностраних финансијских институција уз претпоставку потпуне финансијске одговорности. Привремено очување постојећег монетарног режима: евро као платежно и рачунско средство.” Затим: „Одржавање међународне сарадње из области своје надлежности са другим државама, регионима и међународним организацијама; могућност закључивања споразума уз одобрење Владе Србије; директна сарадња са међународним финансијским организацијама; могућност закључивања уговора...” За спровођење својих надлежности „располаже институцијама законодавне, извршне и правосудне власти”. Ту је и самосталност „у области очувања јавног реда и мира – полицијских и правосудних послова”. Очигледно је да се овим предлаже конфедерација две суверене државе.

Цитирам и део о измени Устава: „Доношење посебног закона о суштинској аутономији Косова и Метохије подразумевало би нужне измене Устава Републике Србије.”

На крају текста Ковић као ауторе пројекта наводи С. Самарџића и „групу стручњака”. Због чега се, г. Ковићу, кријете иза проф. Самарџића ако сте сигурни да моје критике немају основа?

Подсећам да М. Ковић ниједанпут није организовао протест за КиМ (под изговором поштовања мера против пандемије), али јесте за своје радно место (током трајања те исте пандемије).

Што се тиче етикете „турбопатриоте” коју ми прилепљује, јасно је да једном сорошевом стипендисти свако ревновање за националне интересе делује као „турбопатриотизам” (екстремизам). Наиме, Ковић је академску 2004–2005. годину на Универзитету у Оксфорду провео „захваљујући Београдској отвореној школи, односно стипендији Министарства спољних послова Велике Британије и Фонда за отворено друштво”. „Турбопатриота” сам, вероватно, и због предлога решења проблема Косова и Метохије које сам објавио. Идеју за поменуто решење изнео ми је чешки режисер Вацлав Дворжак, аутор филма „Отето Косово”, током једног разговора, а ја сам је само разрадио. Следствено томе и господин Дворжак је екстремиста. Као „турбопатриоту” бисмо могли да означимо и Иву Андрића, који се бавио питањем поделе Албаније и исељења Албанаца исламске вероисповести.

Што се тиче тога да сам „анониман” и „непознат”, подсетићу господина Ковића да нам нису позната ни имена дванаесторице која су мачевима пробила пут до Муратовог шатора. На крају крајева, на интернету може да се пронађе велики број мојих текстова иако су неки изгубљени гашењем портала попут Фонда стратешке културе. За хуманитарне активности на КиМ нам је додељена златна плакета „Најплеменитији подвиг године” „Вечерњих новости”. Осим тога, више пута сам носио наставни материјал за Србе у албанском граду Фиер, задњи пут са г. Миланом Стаматовићем. Г. Ковић може да пита и г. Александра Павића због чега је имао намеру да ме предложи за члана једног од савета Скупштине АП Косова и Метохије.

Што се тиче „бриселских афилијација” довољно је да наведем да сам превео књигу бившег чешког председника Вацлава Клауса „Европске интеграције без илузија”, уз његову сагласност, као и књигу „Како иступити из ЕУ” проф. др Петра Маха, Клаусовог саветника. На позив Двери говорио сам на њиховим трибинама под називом „Европска унија, највећа превара 21. века”.

Коначно, ако сам „анониман” и моје мишљење неважно, зашто господин Ковић пажљиво прати шта објављујем на друштвеним мрежама?

*Хуманитарни радник