Београдски метро између струке и политике

Сумњичав сам због изградње метроа. Станица ми није испред куће, што ме већ озбиљно љути, а до посла се прошетам десетак минута. Зашто бих онда водио рачуна о проблемима оних с периферије? Толико их жалим да ми суза кваси тастатуру. Ако им се жури, нека узму такси. Ако закукају због несносне саобраћајне гужве, нека ставе слушалице на уши. Кажу да музика делује добро на нервни систем. Предлажем да слушају трансцеденталне етиде Франца Листа, никако Ђанија. То не важи за таксисте. Они су стекли колективни имунитет на вирус саобраћајног метежа.

Критичари се питају зашто се засипа онолика земља на Макишком пољу. Не мисле ваљда да Вучић планира да Београђане напије чесмовачом и да тако сигурно добије београдске изборе?

Не разумем, такође, ни толику халабуку поводом цене гвозденог коња који ће галопирати испод земље. Наравно да ми се цифра чини превисоком. Ево зашто. Познајући Горана Весића, а кренуо је у акцију, сам против свих, Горан би крампом сам прокопао прву метро-линију, а онда би и вукао вагоне. Ако му се посрећи, у композицији би био и Александар Шапић. По тој рачуници све осим Весићеве наднице бачена је лова.

Могу да набрајам даље своју антипротивност према београдском метроу, могу да се придружим професорима Грађевинског факултета, појединцима урбанистима и такозваној стручној јавности, али тај посао ће бити пуко траћење времена. Када за неколико деценија буду читали овај покушај гунђања, сматраће ме изгубљеним случајем из овог времена. Јасније речено, бићу смешан. Било је много таквих светлих примера. Један новинар „Политике”, сада у пензији – а познајем човека, важи за мудраца – о „Београђанки” је средином фебруара 1987. године писао као о – болесној палати.

Запослени у њој, тврдио је он, до поднева су изгледали нормално, али би тачно у подне почеле да их спопадају бубице. Што у глави, што споља. Запослене је хватала главобоља и несвестица, па су, после доласка кући, падали у кревет. То је била диверзија бубица у глави. Оне бубетине споља, прави капиталци, спопадали су стране инвеститоре с намером да их поједу!

Дакле, била је то медијска колективна хистерија која је, чудом, заобилазила једног човека. Звао се Душко Радовић. Како ли је Душко остао при себи? Колега није стигао да га пита за јуначко здравље. Бавио се дератизацијом.

Сирота „Београђанка”, грађена од 1969. до 1974. године, према пројекту архитекте Бранка Пешића, као први облакодер у ужем центру града, представља једно од најзначајнијих остварења београдске архитектуре с краја шездесетих година прошлог века. У то време била је највиша зграда у Београду и на Балкану. Ипак, током градње је оспоравана од дела стручне јавности, па је називана „антисимболом Београда”. Предлагано је да се ова ружна зграда назове „Црнограђанка”. Ем црна, ем ружна. Ко се сада сећа критичара, осим оних којима је до копања по новинарској документацији?

Шта хоћу да кажем? Похвале, примедбе и баражна паљба које прате почетак градње првог српског метроа, вечног сна свих Београђана, потпуно су разумљиве и очекиване. Нису у питању само политички разлози јер су се коначно тог посла дохватили ови који владају данас, те су заиста духовите примедбе да је одлука о његовој градњи политичка. Наравно да је реч о политичкој одлуци највишег ранга, а симпатије и антипатије везане за власт преносе се и на метро. Дакле, у Србији ништа ново. Разуме се да је почетак радова календарски неуобичајено близак изборима на свим нивоима. Власт би била необично неинтелигентна да је другачије. Тако се вучићевци већ увелико возе под земљом, антивучићевци им проричу са површине да ће једина станица бити код „Београда на води” и да се због те мале, богате скупине станара бацају милијарде. Зар да Жика Шареница иде пешке? ...

Цео текст читајте у штампаном и дигиталном издању "Политике"