Добила сам подршку Пекинга за своје идеје

Једна од првих и највећих жртава пандемије ковида 19 јесте култура. Вирус је отерао публику с многих културних догађаја и манифестација, што је наша саговорница, директорка Београдског фестивала игре Аја Јунг, најбоље осетила на својој кожи. Већ две године заредом суочава се с великим проблемима да одржи фестивал који већ 19 година повезује Србију са светом, доводећи у Београд најзначајније балетске и трупе савремене игре. Управо ових дана стигло јој је и велико признање из света – у оквиру кинеске глобалне иницијативе „Појас и пут”, познатије као „Пут свиле”, изабрана је за председавајућу у сфери културе и уметности за наредне три године.

Недавно сте били у Милану и посетили сте Балет Миланске скале. Како изгледа након страшних удара пандемије и ригорозних мера у Ломбардији?

Балет Миланске скале гледали смо 2008. на Београдском фестивалу игре. Наступили су пред препуном салом Сава центра с комадом „Медитеранеа” Маура Бигонцетија. Тако је цео регион, у најширем смислу речи, уписао прво гостовање једне од најстаријих оперско-балетских кућа Старог континента. Интендант театра био је славни диригент Рикардо Мути. Сећам се да су преговори трајали неколико година, на крају смо добили премијеру, због које су једним авионом у Београд допутовали играчи и техничари, а другим, о свом трошку, абоненти Скале. Данас је театар поверен Доминику Мајеру, интенданту који је стигао са дугогодишњим искуством вођења Париске опере и Бечке опере. Премијеру балета „Дон Кихот” у верзији Рудолфа Нурејева поставио је у Милану недавни гост Београда, балетска звезда Хулио Бока. Било је предивно видети пуну салу и чути громогласне аплаузе, након много времена. Представе се и даље гледају под маскама и свима су потребни зелени сертификати, то јест кодови за улазак у театар. Ипак, све се заборави већ с првим отварањем завесе и изласком прелепе Николете Мани на сцену.

Активни сте на међународном плану, а недавно је стигло и признање из Kине – постали сте председавајућа иницијативе „Појас и пут”, задужена за културу и уметност. Велика је част за Србију да води овај комитет Уније 16+1 у наредном периоду.

У оквиру делегације Министарства културе Србије 2016. сам отишла у Пекинг. Тада је формирана Унија 16+1 за културу и уметност. Београдски фестивал игре и Национална фондација за игру, две организације које предводим, позване су да буду међу оснивачима. Потписан је главни акт и тражили смо начине да оживимо сарадњу. Одмах по повратку позвала сам педагоге чувене Балетске академије из Пекинга да дођу и предају у Србији. Понудили смо им једногодишње уговоре. Тако су у Београд стигли балетски стручњаци које ми немамо, а у Пекинг су, на моју препоруку, отишли педагози и кореографи савремене игре. Касније су уследили конгреси у Шангају и Пекингу, заједнички гала концерти у Београду поводом сусрета градоначелника 16+1, као и велики конгрес који је 2019. године организован у оквиру Београдског фестивала игре. Током 2020. и 2021. године преселили смо се на виртуелне платформе. Сусрети су постали исцрпљујући, у форми монолога о пандемијским проблемима и искуствима. У једном тренутку сам се побунила јер нисам разумела сврху наших излагања. Уосталом, и у Београду сам инсистирала на програмима, а не на оправдањима. Уследио је позив. На једној од последњих онлајн сесија кинеске колеге су ме предложиле за председавајућу. Иако сам наслућивала да се налазим у ужем избору, било је лепо чути званично образложење за позицију Београда у овој организацији и подршку из Пекинга за моје идеје.

Да ли сте добили и подршку држава региона?

Политика је озбиљан фактор који уме да заслепи чак и када разговарамо о балету или едукацији у области уметничких професија. Зато су поједини представници из региона остали уздржани током гласања. Јасно је ипак свима да Београдски фестивал игре баца блештаво светло из ове наше мале авлије. Требало би сада засукати рукаве и без традиционалног нарицања, својственог нама и комшијама, прионути на посао. Циљ је да Унија 16+1, у делу који се бави уметношћу, а понајвише игром, буде видљивија. За почетак најављујем веб-сајт који ће на једном месту приказати активности организација које чине чланство из 17 земаља.

У последње четири године сте одборница у Скупштини Београда, али сте познати по томе да имате своје мишљење и да се не устежете да га изнесете. Рецимо, нисте се сложили с променом назива неких улица, као ни у неким другим приликама.

Сматрам да је Сарајевска улица важна за Београд јер је Београд велики и космополитски град. Верујем да старо језгро мора да чува своје топониме, попут Улице Страхињића Бана. С друге стране, Београд расте и шири се. Постоје улице које чекају своје име и куће које чекају своју адресу. Свакако, ни ту се не треба залетати, већ темељно промислити предлоге. Након последњих београдских избора међу одборницима су се нашле бројне нестраначке личности. Неки су позив схватили као успутну станицу, убрзо захтевајући унапред замишљене функције. Ја нисам имала никакву жељу. Било ми је довољно што ме је председник позвао и отворио озбиљан простор за другачија мишљења и ставове. Остала сам до краја четворогодишњег мандата, сматрајући то елементарним васпитањем и лојалношћу оном ко ми је указао поверење. Нисам се мешала у теме којима не владам, али нисам умела ни да ћутим када су у питању одлуке из културе и заштите свега што представља историју и аутентичност града.

И сами сте изложени критикама, замерано вам је што сте „купили” карту за метро, говорили су да је то фатаморгана. Многи нису веровали да је то могуће, али сада, међутим, почиње изградња овог најзначајнијег пројекта у историји Београда.

У славу балканског мазохизма и деструкције метро је, уместо решења за несносну гужву и бескрајно тражење паркинга, у једном делу овдашње јавности прерастао у метафору погрешног и немогућег. Метро имају сви већи европски градови, па не разумем зашто би Београд био изузетак. Иако смо у деценијском кашњењу, то не значи да неке ствари никада не треба да нам се десе. Спутавајући своју урођену дорћолску одважност, увек саслушам критике и сугестије, уз предуслов да су добронамерне и стручне. Верујем да је мишљење професионалаца и стручњака у сваком послу најважније. Међутим, овде је само у једним новинама моје име поменуто 137 пута у вези с метроом. Држање карте која је требало да означи почетак пројекта с француским партнерима изнедрило је на стотине вицкастих коментара и у другим медијима. Зарад тиража или лајка на мрежама, надметали су се незнани јунаци чија је критика застајала на приземним пошалицама. Нажалост, сви знамо да се и најбољи кафански вицеви излижу понављањем.

Kако оцењујете стање у култури после четири године? Граде се музеји града Београда и Николе Тесле, зграда Филхармоније...

Изузетно је важно то што су након дугих радова отворени важни музеји. Граде се нови простори, улаже се у опрему, говори о инвестицијама које могу трајно да унапреде уметничку понуду... Никада није било толико пројеката и планова, али не заборавите да публика увек говори о изложби, уметнику, представи, а готово никада о конзерваторским условима, хидрауличном лифту за дизање сценографије или удобном седишту. За резултате у култури и њихову конкурентност на светском тржишту одговорни су они који воде институције. Чињеница је да међу гласноговорницима и директорима важних установа и манифестација има оних који су ту били и пре пар или више деценија. Такође можемо да приметимо, али не увек и да прихватимо, понеког изузетног менаџера и важне помаке. Док се успех не буде мерио продатим улазницама, него славским честиткама, нећемо имати сасвим јасну слику неуспеха.

Тенденције у Европи повезане су с приближавањем културе младим генерацијама?

Прелазак из прошлости у садашњост такође би требало да укључи младе људе или оне који имају радне капацитете и жељу за ризиком. Без тих резова не вреде нам простори. Ако Балет Миланске скале може да изађе на улицу и наступа на 17 локација у свом граду, ако се изложбе славних сликара данас приређују са задатком да дизајном, анимацијама и кодовима привуку најмлађе, ако се вођење кроз музеје одиграва на вашем телефону, онда заиста не знам у ком смо се ми то времену заглавили. Драго ми је да се ових дана у Београду гледају радови Игора Вука Торбице. У славу талента, али и у циљу суровог подсећања да ми такве храбре и другачије ауторе нисмо спремни да подржимо онда када је потребно, јер брижљиво негујемо и заливамо просек. Примера је, нажалост, много.

Три трупе нам је ковид 19 заувек угасио

Београдски фестивал игре, који с великим ентузијазмом водите већ скоро две деценије, међу реткима је у Европи који није отказан због пандемије, али нисте имали ниједан случај заражавања. Да ли бисте могли да опстанете да немате подршку великих компанија?

Београдски фестивал игре је прича која је одавно превазишла замисли својих иницијатора. Међутим, без страсти, храбрости и сулуде посвећености, не би га било. Тако је, верујем, у сваком послу. На самом почетку ове страшне пандемије, када су замандаљени сви театри у свету и приземљени сви авиони, донела сам одлуку да нећемо отказивати представе. Због наше публике одлагали смо неке наслове и по пет-шест пута, али смо ипак успели да их изведемо. Две стресне године заокружићемо наступом Дрезден–Франкфурт трупе у децембру и онда можемо да кажемо да смо у потпуности испунили обећања према нашој публици, осим у случају три трупе које је ковид 19 заувек угасио. Из Европе, Америке, Израела, са Кубе и из далеке Индије довели смо сјајне уметнике. Нажалост, капацитет сала је био ограничен, па смо у жељи да публика ипак види наступе налазили нове канале комуникације и, захваљујући РТС-у, снимали и емитовали поједине комаде. Померања, немогућност регуларне продаје улазница и одустајање дела спонзора, донели су огромне финансијске губитке. Захвални смо компанијама које нас током ове две године нису напустиле. Надам се и желим да верујем да ће 19. Београдски фестивал игре изгледати баш овако како је почетком октобра најављен и да нећемо морати оволико да се боримо за сваки програм. Успех је евидентан, али ни умор није занемарљив.